Istorija ljubavi: Izgubljena na kocki ▪︎završena ▪︎

2. ' Bila si njegova Ruža a on te je izgubio u partiji pokera.'

- Nina,kad se vraćaš? Znaš da je došla Maja iz Madrida? Moramo što pre na neku kafu kao nekad u stara dobra vremena. - začujem glas svoje vesele drugarice Anđele.

- Dolazim danas ali Endži umorna sam jako. I moram ti reći da se jako brinem, Srđan mi se od sinoć ne javlja,telefon mu je isključen. To ne liči na njega. - odgovorila sam zabrinuto.

- Ma Ninočka,muško je to,pusti ga da se malo izduva. Hoćeš da te sačekam na aerodromu pa idemo na kafu sa Majom? - nastavila je ona po svom.

- Endži ti znaš koliko ja tebe volim ali moram ti reći da si mnogo naporna. - kažem i nasmejem se.

- Znam zato sa mnom mogu samo retki. Hajde pričaj šta ti je? - reče Anđela.

- Šta šta mi je? Nije mi ništa. - pokušala sam zbunjeno.

- Nina,nećeš sa nama na kafu,umorna si,ima tu nečega. - nastavila je ona.

- O Bože,kao da mi nije bila dovoljna tetka psiholog nego još i najbolja drugarica? Dobro,pobedila si. Mada,svakako bih ti rekla ali kad Endži Makeup postene Endži Psiholog,tu nema ćutanja. Trudna sam. - rekla sam ja i par sekundi kasnije sam čula vrisak,onaj pozitivan.

- Šta? Kad si saznala? Koliko dugo? - počela je sa nizom pitanja.

- Saznala sam sinoć. Ne znam koliko jer nisam bila kod doktora. Ići ću kad dođem u Beograd. Eto,ti si prva koja je saznala. - rekla sam.

- Pa čestitam Ninice moja. E to je onda povod više da idemo na kafu sa Majom. - Anđela je uporno vrtela svoju ploču. Koliko je ta devojka uporna.

- Dobro,obećavam ti,ići ćemo na kafu. Samo ne danas,stvarno ne mogu. Pričaću i sa Majom pa ćemo se dogovoriti za sutra ako ona može. - pokušala sam da je ubedim.

- Hajde,neka ti bude. Želim ti lep let pa se uskoro vidimo. - reče Anđela pa završismo razgovor.

Posle završenog razgovora sa Anđelom,još jednom, 28. put pokušavam da dobijem Srđana. I ovaj put je bio bezuspešan,nedostupan je. Ne znam,osećam neki nemir u srcu. Da mu se nešto nije desilo? Da nije imao neki napad? Mada,koliko znam u poslednjih pet godina je veoma dobro i sve drži pod kontrolom. Valjda bi mi neko javio da se nešto desilo.

Ukrcala sam se u avion. Moje mesto je pored prozora. Volim da sedim pored prozora,da gledam oblake,to me opušta. Let je bio prijatan i bez ikakvih problema sam sletela na beogradski aerodrom. Od samog početka kad sam uzela svoj kofer imala sam osećaj da me neko prati. Pred izlaz sa aerodroma sam već bila sigurna u to.

- Nina,pođi sa mnom. - rekao je on približivši mi se.

Kako on zna moje ime? Deluje mi poznato ali ne mogu da se setim.

- Ko si ti? Kako znaš moje ime? - počela sam uspaničeno da govorim.

- Ja sam Aleksa,znamo se iz škole. Veruj mi,ovo je za tvoje dobro. Hoćemo da te zaštitimo. Sinoć se desilo nešto čega nisi svesna a deo si toga. Pođi sa mnom. - rekao je on.

- Da me zaštitite? Ti i ko? - upitala sam i dalje vidno zbunjena.

- Samo pođi sa mnom,sve ćeš saznati. Ne bih voleo da te vodim na silu. Moj zadatak je da te dovedem na bilo koji način. Ja bih voleo da to bude blag način,ipak si žensko. - rekao je on.