🥀 K•R•V•N•A O•S•V•E•T•A

Noć Krvavog meseca - part 3

Elif nije ni planirala da će sa ovolikom lakoćom uspeti sa pridobije Karlovu naklonost. Ostao joj je sada lakši deo posla. Prihvatila je Noinu ispruženu ruku i dozvolila mu da je odvede do plesnog podijuma. Zagubili su se u grupi omladine, zauzevši jedno od centralnih mesta. Osetila je kako joj se dlačice na vratu ježe kada je Noa sklopio svoje ruke oko njenog struka.
,,Lep parfem", rekao je, nateravši Elifine obraze da se zarumene. Tek tada je prvi put za to veče uspela da bolje osmotri Nou. Bio je viši od nje za glavu. Razvijena ramena, izražene jagodične kosti na licu. Nešto tanje usne, mačje zelene oči i kosa crna kao noć. U normalnim okolnostima, čak bi se i svideo Elif. Ali sada nije bilo vreme za to, prekorila je sebe.
,,Ljubazni ste, lorde", uzvratila je.
,,Prestani sa persiranjem."
,,Osećam se dužnom s obzirom da sam uništila Vašu košulju", rekla je, vrhovima prstiju dodirnuvši uflekano mesto.
,,Nebitno", dobacio je, rukom joj sklonivši kosu sa lica. ,,Oprošteno i zaboravljeno."
Osmehnula mu se, preko ramena potraživši deku. Našla ga je okruženog njenim stričevima i sa još par ljudi koje nije prepoznala. Neprimetno, lagano, klimnuo joj je glavom, osmehnuvši se samo u uglu usana. To je bio znak da je sve išlo kao po planu.
Dozvolila je Noi da je vrti po plesnom podijumu dobrih 20ak minuta, dok su se pesme smenjivale jedna za drugom. Prijala joj je njegova pažnja. Mada, kome i ne bi kada je dečko bio, barem po izgledu, i više nego poželjan među ženskim svetom, a činjenica da celo veče samo njoj posvećuje pažnju, išla joj je u korist.
Kada su se plesači sa podijuma već proredili, Elif je iskoristila priliku i prekinula plesanje pod izgovorom da je bole noge.
,,Možemo li malo napolje, lorde? Volela bih da udahnem svežeg vazduha."
,,Kako mlada dama kaže."
Podlaktila ga je, pa su zajedno izašli ispred. Pored ulaza u balsku dvoranu, bio je kameni zidić gde je Elif sela. Noa se odmah spustio pored nje, očešavši svoju nogu o njenu. Ćutali su neko vreme, posmatrajući vatreno crven mesec koji se krio iza oblaka.
,,Koliko smo mi, zapravo, srećni. Nismo toga ni svesni", prokomentarisala je Elif, spustivši pogled na ruke u svom krilu. ,,Naši preci su se mučili sa stalnim preobražajima na pun mesec, dok nisu naučili kako kontrolisati vuka u sebi. I onda su to samo posle prenosili dalje niz mlađe generacije, sve do nas. Sada, imamo pred sobom objašnjeno kako i šta treba da se radi ako ne želimo da se preobrazimo. Pravi srećnici."
,,U pravu si", zamišljeno je rekao Noa. ,,Nećeš mi verovati, ali za svojih 20 godina, preobrazio sam se samo jednom."
,,Stvarno?", upitala je podignutih obrva od čuđenja. ,,Zašto?"
,,Ne volim to što sam. Nisam ni veliki ljubitelj svoje porodice i onoga što su radi... Ma, zaboravi."
Ponovo su utonuli u tišinu, pa je Elif to iskoristila i izvukla broš koji joj je deka ranije dao. Zlato se presijavalo na mesečeni, privukavši Noinu pažnju. Prihvatio ga je, zagledavši ga sa svih strana.
,,Skoro nisam video grb Tristona. Vi ste skoro pa izumrla loza."
Elif je klimnula glavom, uzevši broš iz njegovih ruku nazad. ,,Uglavnom ženski potomci. Kada se udaju, ne zadržavaju pravo na prezime."
,,Čija si ti?", upitao je.
Elif je osetila kako joj srce kuca u grlu. Od ovog trenutka i toga da li će joj poverovati ili ne, zavisilo je sve. Progutala je knedlu i stisla broš u rukama, pre nego je odgovorila.
,,Ja sam ćerka Vaše polu tetke, lorde", obazrivo je rekla. ,,Gospođice Mejn Triston."