Niko nikad kao mi😵

✨9. dio✨

Malo promjene. Ovaj dio sad ima i sliku. Jes da nema nikakve veze s dijelom al ono😍.

••••••••••••••••••

Au ponedeljak. Vikend ništa posebno nisam radio. Misli nikako da mi olade od petka. Nisam zaljubljen. To je sigurno. A nije ni on, jel da? Mislim to je jednostavno bila zajebancija.

Zajebancija koja je bila veoma intimna. Ali zajebancija. Tako je. Neću spominjati. Naravno ako on ne spomene. Onda ću reći šta mislim.

To jest reći ću da nije ništa bilo i da uopšte nisam razmišljao o tome.

Ajde da se molimo da nije vidio kako crvenim kad su se vrata otvorila.......

Dobro je Vanja. Smiri se. Ne razmišljaj o tome. Da neko zna o čemu sad razmišljam rekao bi da smo zaljubljeni par, ha.

°Peđin Pov°

Au brate, ne da nisam spavao nego čak ni 1 vremena sna ne dobih.

Čitavu jebenu noć razmišljam o onom jebenom poljupcu.

Ludim, sad sam definitivno siguran. Nije da se kajem. Ček šta. Naravno da se kajem. Nije trebalo da uradim to uopšte.

Jebote nije mi trebalo ovo danas. Znaš šta.

Danas ću da mu kažem da nije značilo ništa i da je bila zabuna. Kraj. Mada moram priznati da je izgledao jebeno dobro sa onom otkopčanom košuljom.

Peđa. Opet razmišljaš kako ne treba.

Došao sam ispred škole i našao Đilasa i Marka.

"Đe ste braćo klošari" udario sam ih po leđima i tim im rekao dobro jutro. "Đe si Peđa care" Marko "Eve me, šta imate danas?" "Au brate moram bježat sa 3" reče Đilas odjednom "što što?"
"Test iz matematike, znači nemam pojma" rekao je prevrćući očima "u onda moram i ja" rekao je Marko udarajući se po čelu "možda vam se i pridružim, ako mogu trpjet razrednu zadnji čas evo sad me zakolji, a ionako mi je zadnji čas".

"Au brate kasnim, opet, a hemija je prvi, moram smisliti izgovor usput" pozdravio sam ih i krenuo prema kabinetu.

Pokucao sam na vrata i čekao da mi kaže ono dosadno naprijed. Ah da evo ga.

Ušao sam i odma je pogledala u mene ljuto, "opet kasniš Neneziću, da ne bi zapis možda?".

Jebe mi se sad al ne treba mi neopravdani "izvinite profesorice bilo mi je muka pa sam bio u toaletu" pogled mi je odlutao na dečka iz zadnje klupe sa čupavom kafenom kosom, Vanja. Kada sam ga pogledao u oči sve oko mene je nestalo.

Njegove oči, kafene, potpuno obične ali tako..........posebne.

"Neneziću? Neneziću? Jesi među živima?" prekinula me profesorica "da da, i mogu li ostati na času?" Malo je razmislila i klimnula glavom.

Sjeo sam za svoje mjesto. Klupa do njegove. Peđa? Šta ti bi brate? Imaš li temperaturu možda, vidi se da ti nije dobro.

Okrenuo sam glavu put njega i primjetio da je on gledao mene ali je hitro okrenuo glavu. Ha. Izgleda da i on ima problema sa onim do petka.

Čas se završio i otišao sam ispred kabineta fizike. Nisam išao da tražim Đilasa i Marka jer nemam živaca za njih sad. A sad imam priliku da mu kažem šta mislim o onome.

Zvonilo je i ušao sam u učionicu. Zašto njega nema? On je uvijek tu.

Aha evo ga. Kasni mali. Sramota.

Kada je vidjeo mene na mjestu zastao je i protrljao oči.

"Šta? Jel toliko čudno da ja ne kasnim?" Pogledao me i nastavio do stolice i sjeo. "Pa i jeste" izvadio je knjige i otvorio udžbenik na stranu koja nam treba.

"Ovaj...." Okrenuo se "nemoj. Samo nemoj. Vidi bilo je šta je bilo ne želim da se vrtimo oko toga" okrenuo se i nastavio da čita lekciju.

Pa dobro. Nećemo tako boga mi.

"Kupatilo. Posle fizike. Bolje bi ti bilo da se pojaviš" rekao sam i pravio se da slušam šta profesorka priča.

°Vanjin Pov°

Rekao sam. Rekao sam šta sam mislio. Iako to nije šta sam uistinu mislio. Jedan dio mene želi da se to jebeno ponovi. I taj dio me plaši.

A sad se moram pojaviti u kupatilo. Mislim ne moram. Ali želim. Želim da vidim šta želi.

••••••••••••••••••
Ja sam sad uzbuđena zbog sopstvene priče al ono jebiga.🍆