Dark Paradise

Beg

Trčala sam koliko me noge nose. Pokušavala sam da idem okolo i izvodila sam neke gluposti kao u akcionim filmovima, mada mi baš nije išlo. Bila sam sve umornija, ali zver nije posustajala.
Čisto da vam objasnim. Zver se zove Slender man, to je čudovište neverovatne visine koje ima osam dugih pipaka. Uvek nosi crno odelo, belu košulju i crvenu kravatu. Nema kosu, telo mu je sive boje, a na licu nema ničega, samo glava. Legenda kaže da je to čudovište zaboravilo svoje ime, i da će umreti kada ga ponovo čuje. Kada uhvati žrtvu šumom se prolomi strašan vrisak.
Znala sam mu ime, ali nisam inala dovoljno snage da ga izgovorim. Polako mi se crnelo pred očima, a kolena su mi klecala. Poslednje što sam čula bio je vrisak. Gotova sam.

Kao i uvek, negde daleko odavde...

"Kako možeš tako mirno da sediš dok tvoja štićenica strada?"
"Leone ne mešaj se! To se tebe ne tiče. Šta sad, da ne treba možda da trčkaram po Večnom Ništavilu kao kreten? A ne, to je Kajeva štićenica, ne moja, uostalom zašto da rešavam njegove probleme?"
"Demetria, nisam znao da si ovako bezobrazna! Kaj ti je brat, a ti se prema njemu tako ponašaš? Kako te nije sramota?! Uostalom, ti si ga u to i uvalila. To je sa tvoje strane jako neraz..."
"Da, dobro si rekao! Kaj mi je brat, a ti? Šta si mi ti? Ništa! Zašto bih te uopšte slušala?! Leone! Slušaj me dok ti govorim! Ej, gde ćeš?"
"Nije te briga, ajde idi nalakiraj nokte, ionako nemaš pametnija posla. A ne verujem da ćeš ih ikada više imati."

Back to the woods...

Konačno sam došla k sebi. Pogledala sam oko sebe. Nalazila sam se u mračnoj sobi, tako da nisam mogla videti kako izgleda. Puzala sam dok nisam naišla na vrata. Stala sam na neko ogledalce. Podigla sam ga, i nisam verovala šta vidim. Moja kosa je bila crna, duga do polovine leđa. Imala sam plavi duks do kolena i kapuljaču na glavi. Nosila sam crne martinke. Lice mi je bilo drugačije. Nisam imala ni usta ni nos, a oči su bile potpuno crne, i curele su. Moja stopala su počela da se mrdaju, a noge su načinile nekoliko koraka unapred. Pa još jedan, pa još dva. Hodala sam kao da me neko vodi, nisam znala gde i nisam znala zašto. Odjednom sam ugledala provaliju. Hrlila sam prema njoj. Još jedan korak i..evo me! Na milimetar od provalije. Sigurno je stotinama metara duboka. Nije mi bilo jasno zašto sam ovde, ako ta osoba nije htela da padnem u provaliju. Pokušala sam da se pokrenem, ali noge su mi bile skamenjene. Odjednom je dunuo vetar, svom snagom pravo meni u leđa. To je izgleda bilo dovoljno jako da pomeri mene i moje noge od kamena. Poletela sam pravo u provaliju.
"NE!"-šumom se prolomio vrisak.
Neko me je povukao za nogu i vratio na zemlju. Ugledala sam svog spasitelja. Imao se smeđu kosu i smaragdno-zelene oči, koje su sjale poput dragulja. "Da li si dobro?", upitao je. Klimnula sam glavom u znak odobravanja. Usne su mu se razvukle u osmeh. Kao da nije znao šta ga čeka.
Iza njega se pojavilo čudovište. Pogledala sam ga duboko u oči i počela sam da odmahujem glavom levo-desno. On mi je smireno rekao "To je Slender man".
Šuma se zatresla od vriska tog čudovišta. Kletva se ostvarila. Ono se razbilo u param-parčad. "Sve je u redu", rekao je smeđokosi. Tornado je prilazio k nama. Razdvajao nas je. Sklopila sam oči i pustila vetar da me nosi.
Našla sam se u školskom dvorištu. Nisam prestajala da mislim o smeđokosom. Samo sam želela da ga vidim opet. Njega, i onaj njegov lepi osmeh.
"Izvukla si se dlaku ovaj put",čula sam glas. Okrenula sam se i videla...

E ovako, hvala vam mnogo što čitate ovo i što vam se dopada, ne mogu da verujem da je priča za 24 sata nakupila preko 100 readsova. Nastavak će biti kada ih bude oko 143. Volim vas puno. ♥