Dark Paradise

Prizma

"Zapravo, taj komad stakla je veoma lepog oblika. Bio bi savršen za neku ogrlicu. Da, definitivno moram da ga upotrebim"-pomislila sam.
"Stigla sam", čula se mama iz hodnika. Ovo je savršena prilika da se izvučem.
Otrčala sam po času vode i došla u sobu, gde je sestra stajala u sobi i gledala u vazu. "Nikoleta, šta si uradila?!"-odglumela sam zaprepašćenje. Mama je doletela u sobu poput munje i počela da se dere iz petnih žila na sestru koja je bila itekako smušena. "Ne brini mama, ja ću očistiti", ponudila sam se. Bila je to savršena kamuflaža. Uzela sam staklence i malo crne vrpce, pa sam napravila ogrlicu. Zakačila sam je oko vrata. Bila je zaista lep detalj. Biće mi kao amajlija.
Sutradan sam, kao i uvek, smrknuta tumarala ulicama do pakla, ovaj, škole. Tamo sam pozdravila drugarice i sela na stolicu, pripremljena na tiraniju od strane nastavnice tehničkog. Mislim, nije ona zla, nego dooosadna .-.
Zvonko Spasić je oglasio. Bilo je vreme za odmor. Drug i ja smo se vijali po hodnicima. Uhvatio me je oko vrata. Krenula sam da se otrgnem, a traka od lančića je pukla. Staklence mi je palo pred noge. Uzela sam ga u ruke, a od njega se, poput prizme, odbijala svetlost. Videla sam sve dugine boje, a zatim je nastao mrak. Nigde nije bilo nikoga, stajala sam sama u bezgraničnom prostoru u kojem nije bilo ništa osim mraka. Osetila sam vetar kako struji oko mene, postajao je sve jači i jači. Moja stopala su se lagano uzdizala, mislila sam da lebdim. Vetar je počeo da huči, da me nosi. Vrtela sam se u krug dok nisam potpuno izgubila svest. Podigla sam se sa zemlje, i videla sam meces koji se probija kroz krošnje drveća. Ispred mene je već bio utaban put. Sve ovo podsećalo me je na onu igricu od juče. Čekaj malo, nije me podsećalo. To JESTE bila igrica. Krenula sam tim puteljkom. Hodala sam lagano, nesigurno. Znala sam da ne smem praviti nagle pokrete, inače će doći. Doći će po mene. A tad je igra gotova. Ali ovo sada nije bila samo igra. Ovo je život.
Nakon par koraka, naišla sam na papir. Papir u šumi gde nema žive duše? Jezivo ako mene pitate. Podigla sam ga, tražila sam neke detalje na njemu. I našla sam. Sigurno sada očekujete neke pretnje ispisane krvlju i slično, ali nije to bilo to. Nismo u horor filmu, zar ne?
Samo sam videla crnu tačku. Ta tačka je očigledno predstavljala mene. Na papiru se pojavljuje još jedna tačka. Crvena je. Ide prema meni. Nadamnom se pojavljuje senka. Ogromna, veća od oblakodera.
To je on. Stigao je.
Čula sam šapat. "Kreni, beži odatle." Isti glas kao moj. Ali to nisam bila ja. "Požuri, pokreni se!"-oglasila se ta osoba.

Za to vreme, negde daleko...

"DA LI JE MOGUĆE DA SI TOLIKO NESPOSOBNA? DAM TI JEDAN PROST ZADATAK KOJI NE MOŽEŠ DA ISPUNIŠ! MISLI MALO I NA DRUGE. TREBALA SI DA JE ČUVAŠ, A NE DA JE IZLOŽIŠ OPASNOSTI! TVOJE ŠAPUTANJE NEĆE JOJ BITI OD POMOĆI! "
"Ali Kaj...."
"GUBI MI SE S OČIJU, DEMETRIA! NE IZLAZI MI PRED OČI DOK JE NE SPASEŠ! "

Nazad u šumu...

Osetila sam njegovu ruku na meni. Onaj glas je u pravu, moram da bežim!

Nastavak kad nakupimo 65 readsova, ili par komentara, da znam da li ima vas kojima se dopada i koji čitate. :)