The Hatchetman | Niall Horan

XV

Poljubi me kao da sutra ne postoji...

***

''Ali zašto?'', Lillian je drhtavo upitala i pokušala svim naporima da stabilizuje drhtavost u njenom glasu.

Zbunjeno je zurila u tu tamnu siluetu i pokušala da shvati bar delić Niallovih reči. Jednostavno ništa do toga nije imalo smisla. Sve to je bilo čudno.

''Zar bih trebao da imam neki poseban razlog?'', Niall hladno upita i pokuša da poveća razmak između njih dvoje. Ali to Lillian nije mogla da dozvoli.

Za to vreme se potpuno predala proučavanju njegove polovine lica i nastavila da razgleda položaj njegovih usana. Ali kao da joj to nije bio prvi put.

Ovog puta je uspela da se nekako osloni na Niallova prsa i već udubljeno posmatra ta dva jasno izražena jastučića crvenkaste boje. Molim te, nemoj da se odmakneš!

Neprimetno se svakom sekundom sve više njemu približavala i izgledalo je kao da Niallu to uopšte nije smetalo. Kao da se potpuno opustio i dozvolio joj da mu priđe. To je ujedno i ohrabrilo Lilly.

Sledećeg puta mu se primakla i više nego inače. Niall je to primetio, ali se ipak nije odupirao. Lillian je nekako uspela da se dovoljno približi Niallu i da se potpuno oslobodi. Njene oči su ponovo pale na njegove usne i ovog puta je dobila još veću želju da ih oseti na svojima. Potpuno se prepustila i osetila da i Niall to želi.

On je ipak i dalje stajao kraj nje kao da je hipnotisan, bez reči i ukopano. Činilo se kao da je vreme stalo.

Lillianine oči su sada bile zatvorene. Njeno telo je zadrhtalo kada su se njena prsa spojila sa Niallovim. Potpuno se prepustila osećaju i pomislila kako će se njihove usne konačno spojiti.

U trenutku kada je osetila kako je sve bliža Niallovom licu, Niall se okrenuo i stao sa strane. Lillian je izgubila ravnotežu i osetila kako će pasti. Naglo je otvorila oči i shvatila kako Niall uopšte ne stoji naspram nje.

Zbunjeo je stajala sa strane i gledala u njegova okrenuta leđa. Osećala se tako prevareno, ostavljeno. Toliko o mom pokušaju i poljupcu, Lilly je razočarano pokušavala da smiri svoje disanje.

''Ne znam,'', Niall započe i pridobi njenu pažnju. ''Verovatno zato što se plašim da neko može da te povredi.'', reče i nešto oko Lillynog srca zaigra. Uopšte nije očekivala takve reči od njega. ''Ali mi se sve više čini kako taj neko mogu biti ja.'', tada se okrenu ka njoj i pogleda je duboko u oči.

Lillianino disanje se tog trenutka potpuno prekinu. Zadrhtala je od njegovih upravo izgovorenih reči, tiho se moleći u sebi da se Niallove reči nikada neće ostvariti. ''Nemoj da govoriš to.'', reče mu ubedljivo. ''Znaš da se to nikada neće desiti.''

''Lilly...'', slabo joj se osmehnu na silu. ''To ne možeš znati.''

''Ali ja ti verujem.'', pogled joj se zaključa za hladan beton i tada Niall odluči da krene.

''Nikada,'', zastade. ''ali nikada nemoj nikome da veruješ.'', uputi joj još jedan savet. ''Čuvaj se Lillian.'', još uvek okrenut joj reče i zatim napusti njeno prisustvo.

Lillian je tada postala još izgubljenija u svojim vlastitim mislima. Dopustila mu je da ode bez pozdrava i ponovo se navalila na zid zgrade razmišljajući o momku koji je potpuno ostavio bez teksta. Činilo se da je iznenađuje svakim njegovim sledećim postupkom.

***

Možda se od razmišljanja o Niallovim rečima nije mogla na vreme spremiti za školu?

Da, to je bila jedna do mogućih opcija.

Lillian sinoć dobrih par sati nije mogla da zaspi samo zbog toga što joj je Niall bio u mislima sve vreme. Cele noći je razmišljala o njihovom sledećem susretu. Želela je da na trenutak može da vidi njegove oči, ali joj on to nije dozvoljavao. Izgledalo je kao da se ne može osloboditi njegovog lika I kao da je on svakog trenutka uz nju, pa čak i u njenim mislima. Lillian te noći nije razmišljala samo o njegovim rečima, već i o svim događajima koji su je zadesili u poslednje vreme. I naravno, baš taj isti dečko je bio kriv za njeno kašnjenje. Ponovo.

Sve je bilo isto baš kao i onog dana. Žurno je ustala iz kreveta, alarm kao da nije ni zvonio. Njeno umorno telo je očajnički želela da razbudi i razmrda, ali očigledno je da joj ono to samo nije dozvoljavalo.

Imala je taj neki čudni osećaj da je zaboravila nešto. Ali nije obraćala toliko pažnje na to. Sada je bilo glavno to da stigne na vreme u školu, a za to su bile veoma male šanse.

Sa mukom je oprala zube, umila se i obukla. Stavljajući ranac na leđa, sjurila je niz stepenice i pozdravljajući Carlu koja se tek tada probudila, uzela parče pice sa šanka i bacila se na obuvanje čizama. Istih onih čizama za koje je bila tako vezana. Nije mogla da zaboravi dan kada ih je kupila. I dalje je osećala tu neizmernu sreću i povezanost samo kad bi se prisetila dana kada je otišla sa Carlom u prodavnicu i kupila ih. Imala je osećaj da može da poleti od sreće.

Bila je u pravu. Zaboravila je nešto. A to su bile slušalice. Kako sad da odem u školu? Slušalice su bile neka vrsta tradicije i ono čega se svakog jutra pridržavala. Već je izašla iz kuće tako da bi bilo potpuno uzalud da se vraća po njih.

Kretajući se ka školi trčećim korakom, u misli joj je došao Niall. Ponovo.

Tako brzo je uspela da zaboravi na Robina i njihovu svađu. Sada je to predstavljalo najmanji problem, ali i dalje nije mogla da izbaci iz glave Robinovo čudno ponašanje. Nije ga razumela. Šta se desilo mom Robinu? Pitala se izgubljeno prisećajući se svih onih užasnih scena od sinoć. Ko zna šta bi bilo sa tobom Lilly da ti sinoć Niall nije pomogao, govorila je sebi nervozno.

Brzo je ušla u školu i molila se da ne zakasni na čas kod najgore nastavnice koja je poslednjeg puta poželela na kaznenoj. Nastavnica književnosti nema dece. Logično rešenje zašto se iživljava nad nama...

''Thomas?'', Lillian je pokucala na vrata dela za dežurstvo. Ovog puta je baš dežurao on, Thomas, dečko zaljubljen u Lilly. Ali njoj je to ovog puta bio najmanji problem. Samo je želela da stigne pre nastavnice, koja kao po običaju, uvek stigne pre zvona. ''Hej!'', pokuca još jače ali sada na prozor i Thomas se okrene sa prestravljenim izrazom lica. Što od toga što ima priliku da vidi svoju dugogodišnju simpatiju, što od toga što ga je zaista uplašila.

Momak se naglo podignuo sa stolice i nervozno prošao kroz kosu na šta se Lillian nasmejala. Bilo joj je neverovatno slatko kada bi videla nekoga nervoznog u njenoj blizini.

''Još koliko ima do zvona?'', upitala je malo glasnije i Thomas je tad pogledao na sat. Znajući da joj je prvi čas književnost, čim je bacio pogled na sat i video da ima samo još par minuta do zvona, pokazao joj je nervozno pokretima ruku da brzo trči u svoju učionicu. To je i uradila. Istog trenutka je krenula ka svojoj učionici i ostavila Thomasa da se zaljubljeno smeši iza nje.

Author's note

Oprostite zbog ove promene plana. Ali donela sam odluku. Od sada ću da postavljam nastavke na svaka dva dana (eventualno tri) i biće otprilike ove dužine. Smatram da će mi tako biti lakše i da ću tako uvežbati svoje pisanje i poboljašti ga.

Takođe, oprostite na čekanju. Ne mogu da verujem da nisam ništa postavila čitavih deset dana! Nadam se da nećete odustati od čitanja i da ćete nastaviti. Volela bih kada bi mi sada ostavili svoje mišljenje prvenstveno o priči, jer imam neki osećaj da mi pisanje slabi na neki način iako se ja trudim da ga poboljašam. I ukažite mi na greške i stvari koje vam smetaju.

Sada ću biti mnogo redovnija, nastavak ide prekosutra.

XOXO

~SwaggyWritter