Danteov sindrom

I deo

Tupo gledam neku beznačajnu tačku na zidu dok čekam da moja mama zavri konstataciju sa mojim psihologom.

Ta zena nikako da se pomiri sa tim da joj vise od onoga sto zelim da čuje neću reci.

- Ona je tako mila i nezna i... - uporno ponavlja doktoru u suzama dok izlazi iz njegove ordinacije.

- Razumem, ali molim Vas za strpljenje - kroz kiseli osmeh joj govori pritom joj stavljajući ruku oko struka... Kako utesno za jednu zenu koja je ostala bez muza i deteta.
- Luna, vidimo se za nedelju dana - kaze prijatno, skloni ruku sa struka moje majke i krene u nepoznatom pravcu bolnice.

- Nedelju dana? - moja mama zbunjeno ponovi, to natera doktora da se okrene ka nama - Ne mislite da je to dug period?

Prevrnem očima te ustanem sa stolice u kojoj sam udobno bila zavaljena dobrih sat vremena, dok sam čekala mamu da zavrsi razgovor sa mojim doktorom.

Neke ljude svet promeni.
A neki se ljudi, poput moje majke, ne promene čak ni kada se isti taj svet srusi.

I ne znam, ni nakon dvadeset godina zivota, da li je njen karakter za obozavanje ili gađenje.

*

Slikarstvo je moja strast.

I uglavnom mi vreme kod psihologa prođe tako sto mu naslikam svoja osećanja.

Za bojama i platnom mi celo biće zudi i bude opijeno u trenutku kada samo stanem ispred dela... Duge, boje... Apsurdno u odnosu na ono to se krije u meni.

Poslednja slika koju sam mu naslikala bila je inspirisana orhidejama.
Na izguzvanoj postelji stajala su sedam prelepa cveta orhideje, vezana crnim i crvenim lancima... Mesto gde se ukrstaju zamisljeno je kao mesto bola, te mesto gde izvire cudna tecnost zelene boje. 

Orhideja je, inače, cvet koji simbolizuje spokoj i unutranju harmoniju.

Moj stari doktor verovatno dobro barata simbolima, ali sigurna sam da pored prelepog cveća ne obraća panju na dva zla koja ih vezuje.

Da ga zaista ne zanima kako se osećam, već kako slikam pokazao mi je konstantnim pohvalama.

Nestručno, no ne smeta mi.

- Luna, moram te nesto pitati... - zamisljeno je izgovorio. Njegov ton me prvi put zainteresovao, pa sam prosto morala podici pogled koji je do pre par trenutaka lezao na crvenom lancu na slici... Nesto nije u redu. Osecala sam.

- Cesto slikas orhideje.Svet nije video tako lepe kao na tvojim slikama, zaista - bio je iskren... Zapravo, svaki njegov komentar uvek bude iskren i to sam najvise volela kod njega, kao i strpljenje koje mu je pomagalo u saradnji sa mnom. No, moja mama ga nije imala. 

Zelela je odgovore.

Zudela je za njima.

- Ali zasto su tako tuzne i nesigurne? - i znala sam sta sledi, a jos bolje sam znala da nije mislio na bujno cvece. Dugo ispitivanje koje pokusavamo nedeljama da sprovedemo nas dvoje ce ocigledno zavrsiti mojim otupljenjem i njegovim analiziranjem mog bezizrazajnog lica.

No, ovog puta mi se ne sedi satima ispred matorog cikice sa naocarima koji pokusava da dobije obecanu svotu novca od moje majke... ako mi pomogne. 

Bilo je ocigledno nakon prvog susreta da mi on nikako ne moze pomoci. 

Kao sto nije ni prethodni... Ni njihova koleginica ispred njih, niti ona pre nje... I taj krug se vrti vec godinu i po dana, svakog novog strucnjaka vidim nakon maksimalno pet nedelja. Doduse, taj jedan srecnik je zvanicno ostao pet nedelja jer sam pola od toga bila u bolnici.

Ustala sam sa stolice i pocela da skupljam svoj pribor za slikanje. Iskreno, svaki ovakav susret mi dodje samo nesto poput javnog nastupa. Bez reci, samo slikanje.

- Luna, dete, gde ces? - zabrinut za novac ustaje sa stolice. 

Nakon sto sam spakovala i slozila sve u svoju torbu, pogledala sam ga. 

Sada sam ja ta koja analiziram njega i odmah mu po drzanju i izrazu lica vidim da mu je bas neprijatno... Cak je i stvarno zbunjen.

Jednostavno se bez reci upucujem ka izlazu i odlazim.

- Luna, opet nista?! Da li je moguce, drago dete? - opet cemo svi slusati njeno plakanje i zaljenje nad zivotom jer joj je Gospod podario samo bol sa mnom. 

Ovo nije obicna prica.

Ovo je ispovest devojke koja je skoro tri godine svog zivota provela daleko od svoje porodice. Nestala malo nakon svog sesnaestog rodjendana, desetog februara. 

Policija je nikako nije mogla pronaci, jednostavno se vratila kuci na dan sahrane svog oca kada je vec bila uveliko punoletna.

Od kada se vratila nije izgovorila ni jednu jedinu rec... 

Otisla kao jedna, a vratila se kao druga osoba, fascinantni talenat u slikarstvu je jedino sto su obe imale. Po tome ce se poznati.

---------

Pocinjemo!!!