Danteov sindrom

II deo

- Luna, mozes li mi, molim te, poslati danas beleske iz fizike -  slatko me upitao moj najbolji drug Luka.

Luka je decko za kojim trci pola gimnazije, doslovno ga svi obozavaju i ne postoji osoba koja ga je upoznala a da je svojim sarmom nije kupio. Jako je tesko, moram priznati, biti njegova najbolja drugarica, jer to podrazumeva biti nesto poput PR-a. Nakon upoznavanja sa njim ti si prva osoba koju zovu na kafu. Zahvaljujuci njemu jos od prve godine gimnazije sam imala puno prijateljica. Sve su bile prave, istinske - a mozda i ne bas.

Uglavnom, koliko god ljudi imala pored sebe, Luka je prva osoba koju bih pozvala i ispricala sta mi se supersjajno desilo danas.

- Moras nauciti pisati beleske - napravim se iznerviranom, te prsnem od smeha kad u njegovim ocima vidim iskricu povredjenosti - Salim se, buco, poslacu ti...

Ne saslusam sta dalje ima da kaze, u brzini popakujem stvari sa casa za ciji kraj je upravo zvonilo i izjurim napolje ostavljajuci svog najboljeg druga u potpunom bunilu.

- Kako je mojoj princezi danas bilo na predavanju? - tata me milo upita.

- Okej - kazem prosto i nastavim gledati neku emisiju na TV-u.

- Sirba ima ozbiljne planove za izlozbu o kojoj smo pricali neki dan - kaze kroz mali osmeh i u meni se probudi neobjasnjiva toplina, te ga sa punom paznjom pogledam i time mu dam znak da nastavi - Pun akcenat bice na tvom talentu, on ce dopuniti i organizovati. Tvoja mama i ja mislimo da bi to bilo lepo realizovati na tvoj rodjendan.

- Tata to su divne vesti! - razigrano skocim na njega i obgrlim ga rukama pokazujuci srecnim uzvicima koliko me je obradovao.

Za svoj šesnaesti rođendan imaću svoju izložbu koja će biti primećena i visoko priznata zbog cenjenosti moje porodice. Svakako, meni to ni ne smeta, čak mi imponuje.
Biću poznata!

"Luna de Nairo će uskoro biti poznata slikarka... Biće ti čast da se družiš sa pravim i priznatim umetnikom )))", otkucam poruku Luki i zadovoljno se bacim na krevet. Moja uspešna karijera počinje! Biću slikarka! I to jako poznata!

Popnem se u svoj omiljeni deo kuće, potkrovlje, koje je, kada sam imala trinaest godina bilo ništavilo puno kutija koje sam izmolila tatu da za moj tačno trinaesti rođendan izbaci i okreči a da ću ja sve sama odraditi. Danas je to prava mala galerija, gde god se okrenete svuda si slike, pejzaži, portreti... Sa petnaest sam uključila vajarstvo, i imam par skulpturi koje sam napravila i na koje sam ponosna.
Omiljena mi je "majka". Zvučaće čudno, ali sam stvorila ženu koja bi bila idealna majka. Ima sve osobine jedne majka. Moj tata je uvek govorio: ,,Ono što nemaš - stvori"... On je stvorio sve, biznis, vilu, novac, mene... Uspeo je da stvori sve, ali mu je u nekom periodu života kontrola nad ljubavnim, bračnim životom izmakla iz ruke.

Moja mama, Valerija de Nairo, je žena kojoj se u isto vreme i divim i gadim. Čudno je opisati osećaje prema njoj... Sa devetnaest godina je upoznala mog tatu koji je dvanaest godina stariji od nje. Rođena je u malom gradu, ograničenih ljudi kako ona kaže, a sa osamnaest, devetnaest je došla ovde na studije. Bila je to, kaže, velika promena u njenom životu. Odmah je upoznala mog oca. Njena lepota, mladost, ambicija i bistar um je bilo ono što ga je privuklo. Deset godina su živeli u skladnom braku, bili srećni, borili se i voleli, stvarali zajedno sve o čemu su oboje sanjali, a onda je mama u mojoj petoj godini života počela naglo menjati svoje ponašanje. Retko sam je viđala, vreme sam provodila sa dadiljama i privatnim učiteljicama i vaspitačima, kuvaricama, vrtlarima, a u tim retkim trenucima često sam je viđala pijanu, uplakanu, ljutu... Nikada se nije smejala, uvek je govorila da joj je život uništen. U tim vremenima tek je napunila trideset.

Moj otac je po prirodi stabilan, ali retkorečiv čovek. Voleo me je najviše na svetu, ja sam to uvek osećala i bilo mi je dovoljno.

Što se tiče mene i, da kažem, mojih strahova - samo se plašim usamljenosti. Nekako sam do svoje četrnaeste godine uvek bila sama. U srednju školu sam krenula tako što sam izmolila tatu za to, inače bih i srednju završila kod kuće isto kao i prethodne razrede. To je užasno.

Crtanje, slikanje i generalno umetnost bacali su me u neki drugi svet. Kao da sam mogla stvoriti sve. Kao da imam moć nad svime.

Moj šesnaesti rođendan smo proslavili jako lepo.
Mogu reći da je ovo bilo najlepše veče u mom životu.
Moja prva izložba je realizovana i jako puno ljudi se odazvalo na pozivnice. Donosili su doslovno svi skupe poklone, neki čak i umetnička dela.
Sala je bila ukrašena po mojoj želji, bila su prigušena ljubičasta svetla, ljubičasto-bela dekoracija, sve je okićeno u staklu i srebru u stilu, a najlepše od svega je što su svuda bile orhideje.
Božanstveno.

- Ti si baš srećna tinejdžerka - čujem poznat glas mog najboljeg prijatelja dok stojim na terasi sale gde se održala svečanost. Nasmejem se njegovoj izjavi.

- Da, jesam - bila sam ponosna, ali ne i srećna. To što sam bogata, ne znači da sam srećna. Ali to što sam kao mladi umetnik uspela ovom izložbom, to je sreća. Ili tatin novac?

- Luna de Nairo, moram nešto da ti kažem - započne Luka i u tom trenutku začuje se strašan tresak stakla, potom tri-četiri pucnja i glasno vrištanje.

Okrenem se šokirano ka izvoru jezivih zvukova i ono što prvo vidim slomi mi srce na milion komadića.

- Tata!!! - kroz suze povičem kada vidim njegovo krvavo, umrtvljeno telo.

Sama sam.
Prilaze mi neki tipovi u crnom, ogromni, Luka se trudi da ih zaustavi ali su ga samo ošamarili i pao je.
Sama sam.
Koliko god ljudi oko sebe da imam, nije važno, jer u ovom trenutku imam samo sebe.
I ne umem da se odbranim.