Istina o tebi (Milijana & Njegoš)

Četrnaesto poglavlje

"Šta je sa tobom sine? Danima si kao izgubljena, šetaš po kući kao muva bez glave."

Pogledala je u Olgu slegnuvši ramenima, ljubav sa Njegošem bila je lepa ali kratka, sačekala je da se majka uvuče pored nje u krevet pa je zagrlila postavljajući glavu na njene grudi.

"Šta te muči pile? Jel te ljubav muči? Nisi valjda ponovo oprostila Ratku?" Pitala je Olga.

"Ja sam sa njim odavno završila mama. Ne treba mi takvo đubre u životu više. Dosta je bilo, dosta sam ga trpela dok smo bili zajedno, sada više ne moram, ali mi opet uništava život. Pored njega ja nemam šanse da budem srećna, duša me boli zato što vas nisam poslušala. Sada i treba da mi bude teško, neka je. Došlo je vreme da platim što sam bila svojeglava."

Jadala se majci u naručju, glasno jecajući. Olga ju je pomilovala po leđima pa obrisala suze sa lica svoje ćerke, osećajući kako bol razdire njena nedra.

"Hajde polako dušo. Lepo mi reci šta se desilo. Hajde, sluša te majka."

"Upoznala sam jednog muškarca kada sam se poslednji put sastala sa Ratkom da pričamo. U početku smo izlazili i družili se. Onda je to počelo da se pretvara u nešto drukčije, on se prema meni ponašao kako Ratko nikada nije. Nije me gledao kao stvar, nego kao ljudsko biće. Onda smo pre dve nedelje završili kod njega u stanu i tada smo priznali jedan drugom ko smo zapravo, pošto se ispostavilo da smo oboje bili predstavljeni pod lažnim imenima. Spavali smo i onda mi je rekao da je zaljubljen u mene i da hoće da mu budem devojka."

"Jeste li zajedno ili niste, ne razumem sada najbolje."

"Mama to je Njegoš Petrović, braća su ga zamolila da mi skinu Ratka s vrata, pre neki dan se vratio u stan besan i rekao da nikada nije doživeo veću izdaju od one koje sam mu ja načinila. Ali nisam uradila ništa, to znam, pa nisam luda da uradim nešto što ne treba kada sam se zaljubila u njega do ušiju. Ali mama, to tata i braća ne smeju da znaju. Obećaj mi."

Olga ju je neko vreme posmatrala suženih očiju. Ipak, shvativši koliko bi bilo loše za odnose Dunđerskih i Petrovića da se to pročuje, duboko je uzdahnula i klimnula glavom.

"Obećavam ti. Odmori se dušo sada, jutro je svakako pametnije od večeri a već je kasno. Moraš da ga pitaš šta si toliko loše učinila kada je raskinuo sa tobom. Objašnjenje ti duguje. Spavaj medena, razgovaraćemo ujutru."

Majka ju je poljubila u čelo i ostavila je samu u sobi. Okrenula se prema zidu i zaspala.

"Istina o tebi me je ubila. Ne želim više nikada da te vidim. Nikada."

Rekao je i ostavio nju u suzama. On je odavno ubio ljubav u sebi. Dozvolio je sebi da opet zavoli i opet su mu kocem izbili srce iz nedara.

"Hoćeš li mi reći šta se dešava Njegoše? Zašto si ljut na mene?"

Očajnički ga je uhvatila za ruku, ne dopuštajući mu da uđe u stan, ali on ju je on brzo istrgao iz njene.

"Zašto si ti počela da se družiš sa mnom? Zašto si pristala da mi budeš devojka? Zašto me sve vreme vučeš za nos? Hoćeš li ti meni da odgovoriš Milijana?"

"Za šta ti mene optužuješ sada? Zaljubljena sam u tebe, zato sam sa tobom!"

Vrisnula je iz sveg glasa, nateravši sve prisutne u hodniku da ih pogledaju. Njegoš ih je jednim pogledom sve oterao u stanove, iako je znao da njegove radoznale komšije sve slušaju iza svojih vrata.

"Ratko Jakšić mi nije rekao tako. On je imao svoju verziju, ljubavi." Na momenat se zaustavila, čuvši Ratkov nadimak za nju.

"Šta ti je rekao? Njegoše ne veruješ valjda njemu? On je manipulator višeg nivoa, molim te da se sabereš!"

"Ja sam sabran Milijana. Ja sam za razliku od tebe svestan koliki si ti zapravo manipulator. Sve vreme me vučeš za nos samo kako bi otpisao Ratkov dug! Sve mi je priznao sinoć!"

"Kakav jebeni dug Njegoše? Ratko ti je dužan? Zadužio se kod tebe i tvog dede, zašto?"

Trgla se iz sna u najgorem delu. Ratkova priča bila je da se zadužio kako bi kupio verenički prsten za nju. I ta priča bi joj verovatno i pila vodu, pre četiri meseci. Ali sada nikako nije.

Želela je da se raskusura sa Ratkom, ali delovalo joj je kao da se zavukao u neku rupu, šest metara duboku. Nigde nije mogla da ga nađe. Kada god bi ga pozvala na telefon, dobila bi govornu poštu. I znala je da to radi namerno. Ali nije smela da kaže braći i ocu za svoj problem, jer ona nije želela da se zna za njenu i Njegoševu vezu.

Podigla se iz kreveta kada joj je telefon zasijao.

-Ostale su ti stvari kod mene. Svrati jedan dan da ih pokupiš, ili želiš da ti ih pošaljem?

Bila je poruka koju je dobila s Njegoševog broja, u imenik joj je još uvek bio upisan kao Stefan. Nije stigla da ga promeni što ju je u tom momentu nasmejalo. I ti to meni u kasne sate govoriš. Moglo je i da sačeka jutro. Mislila je, dok je u sebi vrištala od tuge.

"Zar da dolazim samo po stvari? Na to smo spali Njegoše? E nećemo tako sine Crnogorski. Nećemo tako."

Rekla je razočarano i otkucala poruku.

-Ako nećeš da razgovaramo, onda ih slobodno spali. U taj stan se ne vraćam dokle god me ne budeš saslušao.

-Onda se oprosti od garderobe.

Glasio je njegov odgovor. Bacila je telefon na pod i nabila glavu u jastuk vrišteći. Izgleda je stvarno kraj. Što sam bila srećna, bila sam.