Dvadeset prvo poglavlje

1.4K 78 12
                                    

Otvorio je vrata Milijanine sobe i ugledao kako mirno leži i ujednačeno diše. Spavala je. Laganim korakom prišao je krevetu i seo kraj nje, pogledom je prelazio preko njenog tela. Ležala je u donjem vešu, svaka rana koju je ugledao zabolela je njega. Dugo ju je vremena gledao kako drema, srećan što je živa i zdrava pored njega. Ipak zabrinut zbog deteta, niko od njenih nije želeo da mu kaže šta je sa detetom pod izgovorom da se to tiče samo Milijane i njega. Zato je strpljivo čekao da se probudi, ali čekajući i sam je zadremao. Jutro su dočekali zavaljeni jedan drugom u zagrljaj. Kada se probudio sa Milijanine desne strane ugledao je malog Đorđa kako spava. On je Kirilov prvi sin, star pet godina, Milijanin prvi mezimac. Promeškoljio se odmah nakon Njegoša i otvorio zelene oči pogledavši zamišljenog Njegoša koji je mrsio Milijaninu kosu.

"Jesi ti moj teča?"

Dečiji glas prenuo ga je iz misli. Zagledao se u plavog dečaka klimnuvši glavom. Dečak zadovoljan tim odgovorom, preskočio je Milijanu i legao na Njegoševa prsa. Ovaj se nasmejao i poljubio ga u glavu svestan da će uskoro tako držati svoje dete na grudima, dok će Milijana isto tako ležati kraj njega.

"Mama mi je juče rekla da je teta našla dobrog teču za mene i braću i sestre. Hteo sam da te vidim i da ti kažem da čuvaš tetu, ja nju mnogo volim. Kako se ti zoveš, ja sam Đole." Reklo je srećno dete.

"Drago mi je Đole, ja sam Njegoš. I ja je volim, i čuvaću je obećavam ti."

Kako je to rekao dečak ga je poljubio u obraz i istrčao iz sobe. Njegoš se ujeo za obraz u pokušaju da se suzdrži silnog smeha koji je pretio da napusti njegovo grlo. Taman kada je pošao da probudi Milijanu i započnu razgovor, Đole je uleteo u sobu sa dečakom i devojčicom, Artemovom i Natalijinom decom.

"Tečo!"

Okrenuo se da bi ugledao Artemovu žensku verziju samo u manjim dimenzijama. Ustao je iz kreveta i čučnuo kraj istog još uvek u odelu od juče.

"Ćao srećice tečina, ti si Nataša, jel da?"

Otkako je mala Neda rođena, devojčice su uvek krale njegovu naklonost. Devojčica ispred njega bila je isti Artem, tamna kosa kao Milijanina i zelene oči kao Artemove, njegove crte lica, nos, usne i osmeh. Devojčica je obazrivo klimnula glavom i sakrila se iza svog blizanca Vladimira.

"Ona se stidi. Tašo ne stidi se, ovo je teča Njegoš. On će da nas vodi danas na sladoled."

Viknuo je Đole i nasmejao Njegoša. On je imao Janinu narav i Janino lice, jedino što je imao od porodice Dunđerski bile su oči. Čuvši Đoleta kako viče Milijana se promeškoljila i umotala u jorgan svesna da su deca u njenoj sobi a ona u donjem vešu.

"Đole zašto bre vičeš? Keki se spava mili." Trljala je oči ne gledajući na pod.

"Znam Mila ali doveo sam Tašu i Vladu da upoznaju teču! Rekao je da će nas odvesti na sladoled!"

Milijana čuvši njegov odgovor skoči iz kreveta i pogleda u Njegoša. Gledao je kako mu se Nataša igra sa prstima desne ruke dok je levom milovao njenu crnu kosu.

"Aha, i kako vam se sviđa teča pilići? Da li da se udam za njega ili ćemo da ga gurnemo kroz prozor da se razbije k'o zvečka?"

Pitala je i privukla Njegošu pažnju. Spustila je ruku na njegovo rame i s bolnim izrazom lica sela pored njega na pod povlačeći Vladimira i Đorđa u svoje krilo.

"Da čujem bre, da li da se udajem za Njegoša ili ne?"

"Da, odmah!" Viknuše svo troje u isti glas.

"A ne može odmah! Hajde vi kod vaših mama i tata, teča Njegoš i ja moramo da razgovaramo. Hajde pilići moji, dođi i tebe da ljubim Tašo."

Još par minuta prštali su poljupci pa su se jedan po jedan izvukli iz sobe i ostavili ih same. Kao deca sedeli su na podu i krili pogled jedan od drugog, plašeći se razgovora koji je morao da se desi.

"Hoćeš da me namažeš? Dobila sam neku kremu za ove modrice i rane, ne mogu sama da dohvatim leđa."

Pitala je shvativši da on neće progovoriti prvi. Otarasila se jorgana i ostala pred njim samo u donjem vešu. Klimnuo je glavom i uhvatio u ruke kremu koja je stajala pored kreveta na stočiću, pružio je ruku zaustavljajući je da mu okrene leđa i počeo da joj maže svaku tačku na telu koja je bila prekrivena nekom modricom.

"Izvini zbog dece... Oni su, pa znaš, jako vezani za mene a kada su juče moji spomenuli tebe kao teču prosto su poludeli i odmah mi rekli da te dovedem da se oni uvere u to da si dobar. A što se našeg deteta.."

"Udaj se za mene Milijana. Ja bez tebe više ne umem da funkcionišem kako treba, sjebao sam stvari kada sam te oterao od sebe ali stvarno si mi se brzo uvukla pod kožu i ono, volim te. Ako se detetu nešto desilo ne govori mi, ja želim da provedem ovaj svoj život sa tobom, dete ću lako da napravim, tvoje je samo da se izjasniš jesi li za ili nisi."

Rekao je utrljavajući kremu na njen stomak. Nasmešila se svesna toga da ju je upravo zaprosio, iako ne baš na normalan način ali i zaprosio ju je i izjavio joj ljubav. Zaustavila je njegovu ruku koja je vešto šetala po njenom telu i vratila je na stomak ponovo se podižući da sedne.

"O nego šta nego da ćeš da mi napraviš još dece, ali sačekaj prvo ovo da rodim, nisam ti ja inkubator na nogama. A inače, ono i ja volim tebe i udaću se za tebe, ali prvo ću da ti razbijem glavu jer si me oterao od sebe."

Rekla je brzo, čekajući njegovu reakciju, raširio je oči shvativši šta je rekla i spustio lagan poljubac prvo na njene usne pa na stomak.

"Ja sam mislio da si pobacila. Onoliko krvi je bilo na toj haljini... O hvala Bogu! Umro sam od brige, još sinoć niko nije hteo ništa da mi kaže..."

"Oboje smo živi i zdravi, jedino što će mi trudnoća biti malo teška, ali preživeću. Rodiću ti ovo dete živo i zdravo, obećavam ti."

Rekla je povlačeći ga preko sebe, pao je preko nje na svoje laktove kako je ne bi povredio. Otisnuo je poljubac na njeno čelo.

"Za par dana dobićeš prsten, ja tebi obećavam da se ovakva glupost više nikada neće desiti, i obećavam da ću biti vredan muž i otac. Sada mala moja, ustani i obuci se pa idemo dole da doručkuješ, a onda ćemo spakovati tečina zlata i vodimo ih na sladoled."

Istina o tebi (Milijana & Njegoš)Onde histórias criam vida. Descubra agora