Dva tjedna za stvarnost

09 Srijeda

„Moja pobjeda," pjevušim dok Josip i ja izlazimo iz zgrade fakulteta.

„Prestani likovati toliko," iznemoglo izdahne.

Pokazujem mu jezik. „Sada je ponovno izjednačenje, što znači da sam stigla tvoju jučerašnju pobjedu."

„Nekulturna si."

„Neka sam, ali sam na razini pametnjakovića što se tiče igre."

Nasmije se. „Danas si posebno dobre volje."

„Nisam uopće mogla spavati," uzimam ga za ruku. „Hajde!" povlačim ga. „Idemo u slastičarnu!"

„A ne, ne idemo," iako prosvjeduje, ne opire se mom povlačenju.

„O, idemo."

Tako dolazimo do tramvaja koji nas vozi do moje omiljene slastičarne u samom srcu grada. Dok od stanice pješačimo još dobre tri minute do nje, sjetim se pitati Josipa ono što mi je jučer palo na pamet. „Što radiš ovaj vikend?"

„Radim plan učenja po tome kako će nam dolaziti ispiti. Zašto?"

I dalje ga držim za ruku da mi ne pobjegne. „Mislila sam, ako bi htio, da dođem do tebe kako bi skupa učili. Lakše pamtim kada učim u paru."

„Sumnjam da će ti se svidjeti moja metoda učenja."

„Ma daj, pa ne može biti nešto drastično."

„Proučavam sve dok ne uđem u samu srž definicije ili problema."

„Temeljit si?" sugestivno podižem obrve, na što se on tako glasno nasmije da se nekolicina prolaznika okrene prema nama.

„Da, možeš slobodno doći do mene, ali morat ćeš pratiti moj tempo."

Pustim mu ruku kako bih zapljeskala od sreće, a onda se podignem na prste utisnuvši mu poljubac u obraz. „Hvala ti!"

Josip je očito iznenađen―kao i ja.

„Ima li to veze s tvojom neprospavanom noći?"

„Moglo bi imati," ponovno mu uzimam ruku. „Inače, kada se naspavam, odmah znam da će se dogoditi neko sranje taj dan."

„Dakle, kada muku mučiš sa spavanjem, onda si obično hiperaktivna?"

Kimam. „Upravo tako."

„Ti si Ester, jako jako čudna osoba."

„Hvala, genije," pogledam ga sarkastično.

„Oh, pa ne moraš me uzdizati u visine," položi dlan preko srca. „Sljedeće što ću doživjeti je to da ćeš mi napraviti oltar, klanjati se i zvati me Vaša Mudrosti."

Bokovima gurnem njegove bokove. „Tko zna, možda i hoću."

Josip me pogleda kao da će me ukoriti zbog ponašanja, ali onda se oslobodi moje ruke i u sekundi me podigne, te me prebaci preko ramena.

Otme mi se vrisak popraćen smijehom. „Što to radiš?"

„Vraćam ti krv natrag u mozak."

Kada me počne škakljati, iz sve snage ga opalim po stražnjici.

„Nisi to napravila."

„Jesam," dovikujem mu kroz smijeh.

Josip mi uzvrati udarac po stražnjici, na što se ja samo više smijem. „Jesi sigurna da ti treba šećera?" upita me kada me spusti. „Jer izgledaš kao da si se već odavno predozirala njime."

„O, da," ponovno ga uzimam za ruku, čisto iz razloga jer mi se sviđa držati ga za ruku, a onda ga povlačim za sobom u svoju omiljenu slastičarnu. „A onda ćeš me morati otpratiti doma."

Josipov uzdah je pun poraza.