Dva tjedna za kraj

04 Subota

„Kremu za sunčanje smo kupili?"

„Imamo još tjedne prije polaska, Darko," ignoriram njegovo pitanje dok radim brzu skicu pogleda na Maksimir iz njegova stana.

On, u međuvremenu, slaže sve što nam treba za put na jednu hrpu pored ormara u svojoj spavaćoj sobi. Meni su dovoljne dvije-tri lagane haljine, par kratkih hlačica i majica bez naramenica, japanke, tenisice i ogromni šešir. Sve ostalo zauzima fotoaparat, blokovi, olovke i bojice za skiciranje i crtanje.

Darko je jedan kofer napunio samo majicama iako oboje znamo da pola njih neće ni pogledati, ali pravim se slijepa do zadnjeg trena kada mi bude plakao da je uzeo previše toga, pa će ponovno slagati kofer tako da mu sve stane u jedan.

Nikada neće naučiti.

„Misliš da će nam trebati i sprej protiv komaraca?"

„Mislim da nam neće trebati pola toga što planiraš nakupovati."

Čujem uzdah i ubrzo sjedne pored mene na sofu. „A sunčane naočale?"

„Imaš ih najmanje deset, kog će ti vraga još jedne?"

„Tebi?"

„Ja imam jedne, hvala na brizi."

„Što ako ih izgubiš? Ili ti puknu?"

„Kupim druge tamo," slegnem ramenima.

„Ali ovako bi već bila unaprijed spremna."

Spustim blok i olovku na stolić pred nama, okrenem se prema Darku i obujmim mu obraze. „Ja ne volim biti spremna i ti to znaš. Iznenađenja su uvijek uzbudljivija od predviđenih situacija. Zašto ne bismo jednostavno uživali ovog puta, a ne omotali se mrežicom protiv komaraca?"

Darko popusti. „U redu."

„U redu," ponovim, pa ga nakratko poljubim i vratim se skiciranju, ali mi Darko uzme moj alat iz ruku i počne grickati po vratu zbog čega se nekontrolirano smijem jer me zapravo škaklja, pa ga pokušavam odmaknuti od sebe.

Darko mi obuhvati ruke i podigne ih iznad glave. „Nemoj da te moram ponovno vezati."

„Možda bi i mogao," ne mogu zadržati jezik za zubima. „Dugo nisi."

Jedan dugi tren se promatramo, a onda nam se usne sudare u poljupcu uzbuktale strasti i vezanje nam je zadnja stvar na pameti.