𝑵𝒆 𝒔𝒎𝒆𝒎 𝒅𝒂 𝒔𝒆 𝒛𝒂𝒍𝒋𝒖𝒃𝒊𝒎 𝒖 𝒕𝒆𝒃𝒆 🖤

IX

Glava koja pulsira od juče mi nije bila opravdanje da se ne pojavim na poslu i zabušavam ali sam zato pauzu za ručak koristila za kakvo takvo opuštanje. Sedeći u restoranu nedaleko od hotela, uživala sam u pogledu na reku koja je tekla pored svih nas. Činilo mi se da se kao lenji meandri reke protežu i moji dani ali sam se onda sarkastično podsmehnula sebi. Zavaravala sam se da mi se dani protežu, štaviše, u poslednjih par nedelja život mi se preokrenuo a sve to zahvaljujući jednoj odluci koju sam donela pod pritiskom, uplašena za egzistenciju

- Smetam?

- Naravno da ne, izvolite, sedite

Dok je sedao naspram mene, nisam mogla da se otmem pomisli šta bi bilo da je sve ovo drugačije. Čak sam i odgovor znala, jer nisam bila ni mala ni naivna da ne budem svesna da bih pala na Despota i njegovu sigurnost, šarm, pojavu... Zaustavi se Anđelija, on je osoba koja kupuje oproštaj i tvoj nadređeni a ti si surovo profesionalna. I surovo obeležena. Možda smeš pasti na njega ali niti to smeš da priznaš bilo kome niti smeš da se zaljubiš!

- Juče ste izašli ranije?

- Da, imala sam obaveza, zato sam danas planirala da ostanem duže. Nadam se da nije problem

Osećala se zategnutost među nama što me nije čudilo jer su se naša poslednja dva razgovora završila gotovo na ratnoj nozi. Grizla sam usne od nervoze a onda se nakašljala

- Mislim da Vam dugujem izvinjenje za neke stvari koje sam izrekla nepromišljeno i u afektu. Ne želim da naškodim našoj saradnji a time sam zaista mogla da ugrozim prevashodno naš profesionalni odnos a potom i svoj posao

- U redu, i ja tebi dugujem izvinjenje. Mislim da ne moraš da mi persiraš i sada,nismo na poslu

- Uz dužno poštovanje, zarad profesionalnosti mislim da je pametnije da ostanemo na per si

Nadam se da ne shvata da time obuzdavam sebe. Ne treba mi intimizacija jer osećam kako mi samokontrola postaje sve teža a osećanja usled toga mogu naći način i dodatno zakomplikovati sve. Pored sveg haosa u kom sam, pokušavam da to potisnem i savladam se jer je to poslednja stvar koja mi je potrebna.

-Ne mogu te naterati da mi ne persiraš ali se nadam da tebi ne smeta ako ti ne budem persirao. Pošto si već bila iskrena, biću i ja. Video sam te juče u foajeu, kada je Srna došla

- Mislim da ne želim da razgovaram na tu temu, složili smo se da ta prošlost ne treba da nas definiše kao osobe

- Anđelija, želi da te upozna.

- Moram da idem, pauza mi je istekla.

Račun koji sam platila pre nego što se Despot pojavio mi je olakšao žurbu te sam nervozno i pomalo histerično skupljala stvari i ustala od stola. Užurbano sam izašla iz restorana i tek tad, dopustila da me svež vazduh zapljusne i vrati u realnost. Koga sam zavaravala da me Srđanov čin ne definiše i da sam se uzdigla iznad toga? Nikad neću pobeći od devojčice ispred suda, od devojčice koja s majkom sakriva dragocenosti i od deteta koje je trpelo poniženja. Možda bi me izdala suza međutim ja sam Anđelija Kralj, nemam prava na suze posle toliko godina!

- Anđelija!

Nisam stajala već sam i dalje užurbano koračala niz ulicu ka hotelu. Ipak, stigao me je i mada sam osećala  njegovo prisustvo iza sebe, nisam stajala. Hodala sam nadajući se da će odustati i shvatiti da sa mnom nema razgovora.

- Molim te, stani!

- Ne pravite scenu na ulici, ovo nije neki kliše film ili roman, saberite se jer se približavamo Vašem hotelu!

Tek tada sam shvatila koliko je sve apsurdno ali nisam mogla nazad. Nisam ni ja više znala čemu vodi bilo koji od naših razgovora kada su se uprkos svemu, pre svega vrtlogu u meni, završavali time što ga ja ili otrovno odgurnem ili odem. Ušavši u krug hotela, nadala sam se da će prestati da pokušava da nastavi razgovor ali je njemu na ruku išlo što smo bili sami u liftu

- Ponašaš se kao dete!

- Molim Vas, ne zadirite mi u intimu jer napominjem da mi samo poslovno sarađujemo. To je jedina tačka spajanja među nama

- Spaja nas i prošlost od koje bežiš. Znam da smo počeli na lošoj nozi, znam da se nisam poneo ispravno ali saslušaj pre nego što definitivno odbiješ Srnu. Nisam ni ja znao da želi da te upozna, štaviše, nisam znao da zna da radiš za mene. Istini za volju, nisam baš isticao to svuda. Međutim, saznala je i želi da te upozna, ne znam zašto i zbog čega

-Ne dugujem joj ništa, stoga nažalost ću morati da je odbijem. Znam da je moja porodica kriva ali za sve ove godine smo dodatno izmrcvareni. Doviđenja!

Izašla sam iz lifta ostavljajući ga u tišini iako sam znala da razgovor nije gotov a odahnula sam bar malo kada sam zatvorila vrata svoje kancelarije. Opet sam ostavila reči da vise u vazduhu ali to je očigledno postala moja navika. Sela sam u stolicu i umesto da se vratim bez glavobolje, pulsiranje je bilo jače i želela sam da sve oteram dođavola. Pritisak je bio nepodnošljiv a misli haotičnije od razgovora i ponašanja prema Despotu. Da nije bio tako markantan kako jeste i da nije bio osoba koja mi je oduzela deo bezbrižnosti, bilo bi drugačije i možda ne bi bilo ove omče oko vrata. Misli bi bile sređenije a ja savladanija. Ovako, ništa nije smelo da bude drugačije jer bih u suprotnom izdala sve ono što sam obećala sebi na početku, kao da sam slutila moguće ishode.

Iako sam mislila da ću izvinjenjem sebi olakšati, ponovo sam na posao dolazila sa željom da se ne sretnem s njim. I dok je sa svima drugima sve bilo lako i jednostavno, s njim nisam prepoznavala sebe i otrov koji sam puštala. Uprkos tome, nisam mogla ni da podnesem onu jezu koja mi se pela uz kičmu svaki put kad mi se približi ali ni to nije bilo bitno.
Bitan je jedino posao Anđelija, da što pre dođe do tačke iskupljenja i da se rastanete. Onda ćeš se udaljiti, nećeš padati na osobu koja deluje kao klasičan kliše i moći ćeš da povratiš kontrolu. Još uvek si na početku ali za sad se držiš. Bože, koliko sam bedno tešila sebe! Ipak, barem sam znala da se još uvek uspešno borim i ne dopuštam da mi gaze po ponosu.

Bes prema svetu nije prolazio ni danas i zato sam izbegavala kontakte koji nisu neophodni sa svima. Petra je bila jedina osoba s kojom sam imala želju da komuniciram i danas sam je posebno opterećivala jer sam umesto da lično odlazim kod Despota, slala nju

- Gospođice Kralj, stigao je gospodin Raičević

- Neka uđe i javite gospodinu Nikoliću da je stigao. Takođe, naručite i dve kafe, nek donesu dok gospodin Nikolić dođe

- U redu

Rečeno učinjeno i jedini susret sa Despotom tog dana bio je prilikom ovog sastanka. Iako nismo razmenili nijednu jedinu reč sem kurtoaznog pozdrava, osećala sam da njegov pogled prodire u mene i kao da me ogoljava. Osećala sam da me to drma iz korena ali sam morala da se oduprem, kako znam i umem. Ipak, bilo je nekog bola, kao što sam i pre opazila i i dalje nisam bila načisto za čim boluje. Ali da ima nečega ima, da me zanima šta je to zanima me ali neću zadirati u to, nije moje da znam. Čak ga nije bilo na izlazu iz hotela i možda sam jednim delom žalila što je to tako. Kopkalo me je sve u vezi njega a opet, imala sam poriv da zadavim samu sebe jer postajem rob stereotipa. Da se ne postavlja kao enigma, ne bi mi bio zanimljiv niti bih ja opet bolovala od dečjih bolesti koje sam mislila da sam ostavila iza sebe. Očigledno, robovanje klišeima me nije prošlo ali imam i većih problema od toga šta je to s Despotom. Pre svega Čarna a potom i sve ostalo. Sreća pa mi logika nije pobegla kao što su pobegli pamćenje i gorak ukus prošlosti.