𝑵𝒆 𝒔𝒎𝒆𝒎 𝒅𝒂 𝒔𝒆 𝒛𝒂𝒍𝒋𝒖𝒃𝒊𝒎 𝒖 𝒕𝒆𝒃𝒆 🖤

X

Februar je ove godine bio prilično hladan ali je varljivo sunce ipak najavljivalo lepše dane te sam ka firmi koračala puštajući da mi hladan vazduh štipa obraze a sunce zracima miluje lice. Puštala sam da me preplavi dobro raspoloženje i da zaboravim na Marijanin poziv od sinoć koji sam zatekla na telefonu po izlasku iz kupatila. Znala sam da nudi lažni mir u kom će na kraju opet zauzeti pasivno-agresivnu poziciju a to mi pored unutrašnjih borbi nije trebalo.

- Dobro jutro

- Jutro

Da li mi se pričinilo ili je drugačiji? Izgledao je veselije, imao je neku za njega neočekujuću vedrinu ali nisam smela niti da se okrenem niti da dopustim da me misli o njemu preplave jer ću dan provesti u sanjarenju umesto da završavam reviziju projekta koju mi je gospodin Raičević poverio. Takođe, morala sam da se vratim sebi jer ja sam za njega samo deo iskupljenja za ko zna šta i ćerka osobe koja mu je nepovratno nanela bol.
Da sam bila sama u liftu, možda bih dopustila uzdahu da izađe iz grudi, ovako sam morala da ga držim u sebi, kao kamen na grudima koji ke pritiska i oduzima mi vazduh. Sve češće sam to osećala i poznavajući sebe, znala sam da će proći. Da li kad odem iz firme ili samoj sebi priznam neke stvari je već bilo drugo pitanje

- Dobro jutro, Petra, kako si?

- Dobro jutro, odlično i umorno, ovo humanitarno veče ima lep cilj ali unosi veliku zbrku. Kad smo već kod toga, Vaša pozivnica je na stolu ali sam mislila da je bolje da Vam nagovestim

- Hvala, zaista nisam znala da se uopšte održava nešto takvo a kamoli da je to tako brzo. Hajmo da sednemo, taman da mi daš malo više detalja. Posle tebe

Ispružila sam ruku ka otvorenim vratima, nasmešila se i propustila je. Delovala je fino i iz nekog razloga, osećaj mi je govorio da možda od nje mogu da saznam nešto o Despotu, više od onoga što sam predstavlja drugima.

- Iskreno, do sada je bilo lakše jer je organizovano samo za naše zaposlene međutim ove godine i gospodin Njegoš sa svojim saradnicima učestvuje i iako ih nema mnogo to dosta komplikuje.

- Nisam ni primetila da su pripreme u toku, ti si, rekla bih, uključena u organizaciju?

Klimnula je glavom a zatim me pogledala kao da vaga može li da mi kaže ono što joj prvo padne na pamet ili mora da bira reči. Znala sam taj pogled jer sam ga i sama često koristila te sam usled toga i znala da ne treba da navaljujem ili potenciram bilo šta.

- Pa da, od samog početka sam učestvovala u organizaciji. Kada se gospodin Despot vratio iz inostranstva, samo je izdao naređenje da će se održati humanitarno dešavanje za pomoć deci, da bi bilo poželjno da pored zaposlenih,budu pozvani i priloge daju naši partneri a sve ostalo smo morali sami da organizujemo i dogovaramo. Najteže je bilo ubediti organizaciju da se ne radi ni o kakvom pranju novca što je bilo dodatno otežano činjenicom da ne znamo zašto to radi

- Možda je tek tada bio u poziciji. Uostalom, nije li mu se negde u tom periodu desilo nešto sa sestrom? Ne sećam se tačno detalja, sećam se par novinskih članaka ali mislim da je to bio taj period

- Ali nije bilo samo to, kada je odlazio, ostavio je verenicu ovde misleći da će ga čekati. Nastavak znate, ona se udala i time dobila isto ono što bi od gospodina Despota. Sudbina...

- E to jeste već nešto što izaziva preispitavanje i korenite promene

- Ima tu još nečeg ali evo već godinama ne znamo šta je to. Ne bih rekla da još uvek pati zbog toga ali opet, svašta se dešava ljudima.

- I to je tačno, pravo pitanje je koliko ga je sve to pogodilo i kakve su posledice ali to je njegova lična stvar, niko ne bi voleo da se zadire u tako lična pitanja

- U pravu ste,doduše, gospođa Srna uvek pomaže, pogotovo sada otkako su joj deca na studijama u Sloveniji. To dosta olakšava, nadam se da će te je upoznati

Nasmešila sam se uprkos dobro poznatom čvoru koji se u stomaku stvorio. Borila sam se sa sobom i duhovima trudeći se da bude neupadljiva. Pitanje je koliko sam uspevala ali Petrino lice nije odavalo nikakvu promenu kao što se ni na mome nije opažalo ništa.

- Moram sada da odem da Vam prekucam sugestije koje ste mi juče ostavili

- U redu i hvala ti Petra, zaista ne bih znala ništa o humanitarnoj večeri, otišla bih prilično začuđena

- Nema na čemu, drago mi je da sam Vam.. Ti, uvek zaboravim, evo tek sad sam se setila da si mi rekla da ti ne persiram. Doneći ti poštu, pretpostavljam da ni danas nećeš na ručak?

Odmahnula sam glavom a ona se nasmejala i zatvorila vrata. Prva pomisao je bila da se neću pojaviti na toj svečanosti jer postoji ogroman rizik da me sve u glavu udari kao malj. Ipak, ne bih bila iskrena ako bih rekla da mi oči nisu zasijale na pomisao da mogu da se pojavim u javnosti posle dugo vremena, sređena i zadovoljna. Takođe bih lagala kad bih rekla da ne postoji deo mene koji sve to želi zbog Despota ali zbog rizika bih morala da progutam najveću knedlu u svom životu i spremim se na potencijalnu izuzetno potresnu situaciju. Želela sam da odluku donesem hladne glave ali onaj emotivni deo mene koji je ratovao s logikom već je presudio i u moj um ubacivao pomisao da nemam šta da obučem za tako važan dan. Pružila sam ruke preko stola, bacila se na njih a onda kroz glasan uzdah sve to izbacila iz sebe. Ipak, na kucanje sam se prenula, ispravila i dopustila ulazak.

Petra koja je unela poštu je bila signal da nemam vremena za mozganje i maštanje te sam se posvetila poslu povremeno se vraćajući na segmente mog i Petrinog razgovora. Na momente mi je u glavi odzvanjalo pominjanje verenice zbog koje je ostavio sve i mogućnost da je još uvek voli. Despot koji je mom ocu oduzeo sve i Despot koji voli jednu ženu celog života su bile nespojive slike te sam sebe umirila rečima da ću se time pozabaviti nakon posla.

Radeći, vreme je proletelo i nisam ni opazila kada je završen radni dan. Vrata moje kancelarije su bila otvorena otkako je Petra otišla a ja sam provodila kraju sastavljanje ponude za turističku agenciju s kojom sarađujemo već dugi niz godina. Nisam ni primetila lakoću s kojom sa počela da se poistovećujem sa hotelom ali sam primetila senku koja se stvorila na vratima dok sam bila okrenuta štampaču i dobro sam znala kome pripada.

- Iako je hotel Vaš, moja pretpostavka je da ćete kucati

- Vrata su otvorena ali sam ipak sačekao da me sami primetite. Nadam se da sada neće biti impulsivnosti kao prošle nedelje

- Nadam se da mi nećete predlagati nepromišljene potresne situacije niti zadirati u intimu kao prošle nedelje

Nasmejao se a ja nisam mogla da se otmem utisku koji je ostavljao niti pomisli da mu osmeh ističe markantne crte lica

- Pošteno. Onda se nadam da mogu da Vas pitam smem li da Vam ne persiram i zašto ostajete duže, radno vreme se završilo pre pola sata

Sela sam za sto ispred kog je on već seo u fotelju i ispravila držanje na koje često nisam obraćala pažnju. Istini za volju, računa o držanju vodila sam isključivo u Despotom prisustvu ali je bilo suvišno baviti se sada tom činjenicom

- Na jedno pitanje već znate odgovor a na drugo ću Vam samo reći da sam upravo završila ono što sam danas isplanirala da uradim i da je to ujedno razlog mog dužeg ostanka

- Hoćete li doći na humanitarnu svečanost? Nismo naglasili da je dolazak obavezan ali svi zaposleni praktikuju da se pojave, ironično, čak i oni koji nisu tako redovni na poslu

- Planirala sam, mislim da kada se radi o višem cilju lične razloge, predrasude i stavove treba ostaviti po strani

- Složiću se s Vama. Da Vas ne zadržavam, došao sam da bih Vam napomenuo to. Doviđenja, gospođice Anđelija

- Doviđenja, gospodine Nikoliću!

Nisam imala prava da se čudim zašto se drži po strani i održava zategnutost u komunikaciji ali sam imala prava da se čudim prekorevam sebe zašto mi je to toliko smetalo. Nisam želela da ističem i bavim se time kako Despot utiče na mene ali se činilo da je to, zajedno sa osećanjima, počelo na mala vrata da ulazi u moj život i dodatno komplikuje sve ono što je i pre bilo dovoljno teško i kompleksno.