Countryhuman Oneshots Collection 1 [FINISHED]

Samo Ona I Ja

(U ovom poglavlju Hrvatska je žensko. Da skratim priču, oni su se uvek voleli, ali nikad nisu hteli to da priznaju jedno drugome, iako su to znali već duže vreme.)

Danas sam se sa treninga vratio jedva hodajući. Vrtelo mi se u glavi, pa samim tim nisam mogao da vidim pravilno. Ruke i ramena me nikada nisu jače bolelea... Noge i šake me nisu samo bolele, već pekle, ubijale.
Nisam samo fizički bio u lošem stanju. Razmišljao sam kako da Hrvatskoj izađem pred lice. Znao sam da sam pogrešio... Nije se dešavalo retko da se sa ranama vraćam kući. Bio sam bijen, mučen, povređivan, tučen, ali ovog puta sam sam sebe doveo u nevolju. Baš zato i nisam znao kako ponovo da joj saopštim iste vesti...
Dok sam hodao i razmišljao, već sam uveliko bio kod ulaznih vrata.
Brzo sam navukao rukavice i obukao Rusijinu plavu trenerku preko tanje majce. Navukao sam čarape što sam više mogao. Manje sam mislio o tome i brže-bolje ušao u hodnik hotela.
-Tu si-, rekla je Hrvatska kada me je dočekala na vratima apartmana.
Nisam joj odgovorio. Prošao sam pored nje i ušao da se raspakujem.
-Kako je bilo-, upitala je.
Ponovo, nisam ništa rekao. Ovog puta bilo mi je, na neki način žao. Ipak, nisam hteo da je brinem, pa sam nastavio da ćutim. Makar na silu...
(Seda na krevet, pored mene) -Srbijo, za ime sveta, šta ti je-, Pitala me je obiljnijim i zabrinutijim glasom.
To sam i očekivao. Znao sam da neće ignorisati moje čudno ponašanje.
-Ne brini, dobro sam-, odgovorio sam pokušavajući da pokrijem bol i zavtšim sa razgovorom.
Ustao sam da uzmem nešto da jedem. I onako sam bio gladan i iscrpljen od trčanja.
-Idem da pojedem nešto. Želiš li da ti nešto napravim?- Upitao sam.
-Ja ću-, ustala je naglo sa kreveta i krenula ka kuhinji.
U ovom slučaju bih uglavnom napravio neku šalu. Na primer: ,,Bolje je tako. Ja ne znam ni kečap da otvorim". U suprotnom bi značilo da nešto nije u redu.
Prošlo je malo vremena. Donela mi je ostatke od ručka za sto. Ustao sam i seo da jedem.
-Hvala-, zahvalio sam joj se.
-Nema na čemu.-, rekla je i sela pored mene.
Tek tada sam shvatio da ne mogu jesti sa rukavicama. Ona je to primetila i upitala me:
-Pa?-
Pogledao sam u nju i izdahnuo. Skinuo sam rukavice. Šake su mi bile ranjene.
-Povredio sam se na treningu danas-, Priznao sam posramljeno.
-Zar opet? Koliko puta moram da ti kažem da ne ideš na treninge dok se ne oporaviš- Razočarano i ljuto me je kritikovala. Skinuo sam trenerku i svukao čarape. Nisam smeo ni da beknem.
-Srećna-, ustao sam i raširio ruke da može jasno da vidi koliko sam zabrljao.
-Srbijo, šta nije u redu sa tobom-, vikala je.
-Sa mnom je sve u redu. A šta je sa tobom? Zašto se ovako ponašaš svaki put kada se povredim? Zašto-, Reči su mi nekontrolisano izlazile iz usta.
Nije znala šta da kaže. Gledala je u mene i moje povrede. Izgledalo je kao da joj je bilo žao. Kao da je htela sve da povuče i da tek tako zaboravimo šta se desilo.
-V-vraćam se-, rekla je i otišla u kupatilo.
Donela je zavoj, nešto poput alkohola i vatu. Rekla mi je da sednem na krevet.
Uzela je vatu i sipala malo alkohola na nju. Okrenula se ka meni i rekla:
-Ovo će da pecka-.
Obrisala je rane sa mojih ruku. Jeste peklo.
Uzela je zavoj i uvila mi ruke. Već imam ožiljlke od ratova i bitaka, tako da ovo nije bila velika promena.
Isto je uradila i na listovima.
Ćutali smo tokom celog procesa. Oboma nam je bilo krivo za sve ono što smo jedno drugome rekli. Nisam želeo da prestanem da treniram. Uvek sam istinski voleo košarku i hteo da jednog dana budem prvak sveta. Ipak, znao sam da Hrvatska ne namera zlo. To radi iz ljubavi.
-Ne znam zašto te nisam poslušao kada si mi govorila o ovome. Hajde da... Počnemo ispočetka. Za početak, neću više odlaziti na treninge. - Rekao sam.
-To je tvoja odluka. Ja imam svoj život. Na meni je da se više ne mešam u tvoj. Svakako, na neke stvari moram da ti skrenem pažnju, jer...-
-To radiš iz ljubavi-, prekinuo sam je i dovršio njenu rečenicu. Pogledao sam u nju i nasmešio se.
-Tako je-, rekla je i uzvratila osmeh.
Nisam više osećao bol. Trebalo mi je vremena da shvatim da kada imaš nešto, ili nekog važnijeg u mislima, bol nestaje. Nismo dalje pričali.Oboje smo znali da je bilo i više nego dovoljno priče i akcije za danas. Imali smo naporan dan. Nismo nameravali da idemo nigde, niti da išta radimo. Ostatak dana je pripadao samo nama.
Samo ona i ja.

20. Januar 2023.

(Napokon sam dobila inspiraciju, tako da evo ga! Nadam se da ste uživali :)
Inače izvinjavam se zbog gramatičkih i grešaka u pisanju. Pokušaću da makar one nepravilno napisane reči ispravim.)