Seti me se jednog dana

25. deo

01.06.2025.

Došao je i taj dan, dan Natašinog venčanja. Šokirana sam da se moja najbolja drugarica sa kojom sam sedela u školskoj klupi, delila poslednji zalogaj i cigaretu danas udaje i čeka dete, ali sve je to život.
"Jesi uskoro tu? Mi smo svi ovde" upita me Nataša preko poziva "Evo, završim šminku i tu sam" kažem joj i nakon toga kad se pogledam u ogledalo šminka je već gotova. Našminkana sam crno šljokičasto, kosa mi je u dugačkom repu, štikle su mi crne a haljina dugačka i narandžasta sa prorezom na desnoj nozi, ten mi je taman i ja se skoro nisam toliko pozitivno osećala u svojoj koži, svesna da su uskoro ispred mene Joško i Nikolina.

"Evo me" viknem sa ulaza u stan i dodjem u dnevnu sobu gde pored mladenaca i deveruša zateknem i mladoženjinog kuma Joška, kao i njegovu devojku Nikolinu.
"Mislim da znamo ko je sledeći za udaju" kroz smeh iskomentariše Natašina deveruša Ivana, koja je išla sa nama u odeljenje i koja je prva obavila udaju od nas tri "Pa ja sam jedina i ostala, mada nadam se da neću nikada" kažem kroz smeh i okrenem se prema Jošku.
"Pa gde si šmekeru?" kažem mu pomalo sarkastično sa bezobraznim osmehom stojeći svega par centimetara od njega "Evo me" odgovori mi kratko i pomalo uplašeno "Super izgledaš" kaže mi a ja u tom trenutku prebacim rep preko ramena "Hvala, žao mi je što taj kompliment ne mogu i ja tebi da uputim" kažem mu to i instant se pokajem ali on zaista nije skoro gore izgledao, na licu mu bukvalno piše da je nesrećan. Nakon razgovora sa njim uzmem flašu vina sa stola i okrenem se ka Nataši "Mogu?" upitam je a ona uplašeno klimne glavom jer ne zna koji je moj sledeći korak. Otvaram flašu i sipam dve čaše, jednu pružim Jošku a jednu ostavim sebi "Da nazdrave nesudjeni Gvardioli" namignem mu i kucnemo se a onda shvatim da je on primetio jedan detalj - promise ring koji sam dobila od njega za pola godine veze i od tada ga nisam skinula, a stoji mi simbolično na domalom prstu. Nikolina svo vreme dok se ovo dešava gori od muke a svi ostali i ja likujemo to jer iskreno, niko je ne voli.
"Šta pokušavaš da uradiš?" pita me Nikolina drsko i ustane, a u momentu u kom joj se približim momentalno sedne "Ja sa svojim bivšim dečkom mogu šta želim, jer sam ja bila sa njim zbog njega, a ne zbog njegovih para" govorim i sedam pored nje a ona se odalji od mene "Nema potrebe da bežiš i bojiš me se, boj se istine" spusti glavu a Joško pridje i uhvati me za ruku "Mogu te dobiti na par minuta?" upita me a ja klimnem glavom.
"Mi moramo krenuti na slikanje, nemojte dugo" kaže Kristijan i svi odu iz stana, uključujući Nikolinu i stanom zavlada apsolutna tišina.
"Znaš Vanja..." krene Joško sa svojim monologom i na drugoj reči već zastane "Nekada mi mnogo nedostaješ, zapravo, stalno mi nedostaješ. Sa njom sam onako, formalno, znam za svakog dečka sa kojim me vara i želim da završim to i da opet budeš moja, makar ostao bez ikoga, ti si meni bila cela porodica i najveći prijatelj" izgovori i krene mu suza iz najlepših očiju sveta za mene, i dalje, koje izgledaju kao da su od stakla koliko suza ima u njima.
Ja sam nekako ostala smirena ali da nisam popila duplu dozu bromazepana verovatno bih sada vilenila, bez reči sam ga privukla u zagrljaj i tako smo sedeli par minuta.
"Hoćeš biti moja ponovo, Vanjice?" pita me i pogled nam se sretne, a u meni - borba.