"PRAVI U POGREŠNO VREME"

Prolog

Prokleti alarm ne prestaje da zvoni. Otvaram sanjive oči pokušavajući da isključim telefon koji se nalazi na drugom delu kreveta. Pomerala sam pokrivač i vukla se po krevetu a zvono alarma se sve jače oglašavalo. Isključila telefon i bacila ga na pod. Dala sam sebi još makar pet minuta, samo da ćutim i uživam u tišini dok  ne krene haos koji me čeka.
Kako sam zatvorila oči, začula se galama iz kuhinje.
"Ne diraj to.. Pazi, udarićeš glavu u zid..
Neću da jedem.. Zašto moram u vrtić, hoću kući.."
Nisam mogla da podnesem tu galamu i ustala sam sa kreveta. Ogrnula sam bademantil i krenula sitnim koracima ka kuhinji. Nabacila veštački osmeh za svog divnog muža i dan može da počne.
Naslonila sam se na zid i posmatrala film koji se odvija ispred mojih očiju. Sin ne želi u vrtić, ćerka baca hranu oko sebe i vrišti, a moj muž, sedi prekrštenih nogu ispija svoju jutanju kafu i lista instagram na telefonu.
Mom mužu treba dodeliti orden za ponašanje. Ponekad se zapitam da li sam ja pogrešila kada sam rekla da ispred matičara i zaklela se na večnu ljubav. Može to da se promeni? Postoji li garancija za brak? Ukoliko ne valja da se muž vrati svojoj mami? Toliko pitanja su počela da se motaju mojim mislima, ali sada nije vreme za to. Povukla rukave do lakta i krenula u život zvani "moj brak."
"Dobro jutro ljudići moji, šta radite danas?"
"Mama, ja neću da idem u vrtić, ne sviđa mi se. Teta me tamo tera da se igramo igre tišine, a ja želim da pričam."
"Polako, saslušaj me. Otićićeš u vrtić a ja ću ranije doći po tebe pa ćemo ići do parka da se igramo. Može?"
Nevoljno je klimnuo glavom i otišao u svoju sobu.
"Mužu, prijatna kafa. Jel ima i za mene?" Samo se okrenuo, bacio pogled na ono što sam obukla i vratio svoj pogled na telefon. Znači nema, nema veze. Rodila me majka za sve pa i da sama sebi skuvam kafu. Promrmljala sam sebi u bradu, kako bih izbegla svađu još od ranog jutra. Uzela maminu princezu i otišla do kupatila da je umijem i obučem za vrtić. Povela decu i krenula da ih odvedem u vrtić. Sve moraš sama, ja sam mama 24/7, domaćica, žena, ratnica, ma sve.. ponekad samo želim da se osetim živom. Da izađem iz svoje kože i da dišem.
Ostavila decu i krenula kolima na posao. Makar tamo neće niko da me nervira, ponedeljak je. Možda njihovo ludilo kreće tek sredinom nedelje. Parkirala auto, mahnula momku koji radi kao obezbeđenje i potrčala za liftom.
"Zamalo da ode." Nasmejala sam se prilikom ulaska. Podigla sam glavu i ugledala njega. Visok muškarac, crna bujna kosa koja je nameštena da mu pada na stranu, krupne šake i ispupčene roze usne. Pogledala sam ga i skrenula pogled od blama, jer par sekundi nisam skidala pogled sa njega.
"Izvini.." izgovorila skoro nečujno.
Samo se čuo njegov osmeh koji je odzvanjao liftom a moje telo učinilo da zadrhti.