DESTROYED BY MONEY || Kim. NJ || FF

Chapter Thirteen | Kutija

Daeun's POV:

Daeun:"Nisam bas sigurna sta zelis da kazes."

Namjoon:"Nisam ni ja, zaboravi."

Vratio se i seo.

Daeun:"Okeeej."

Uzela sam pice i sipala sebi.

Namjoon:"I meni, molim lepo."

Sipala sam i njemu.

Namjoon:"Volela si nekoga pre Seokmina?"

Daeun:"Seokmina nikada nisam volela."

Namjoon:"Dobro, a pre?"

Daeun:"Onda, zaboravi da si ti mene pitao prvi. Voleo si nekada nekoga? Duze od dve nedelje."

Nasmejao se.

Namjoon:"Da, i to cak par godina."

Daeun:"Ispricaj nesto. Izgleda da necemo vise raditi danas."

Namjoon:"Izgleda. Ne znam, sta treba da kazem?"

Daeun:"Kada je to bilo, kako ste se upoznali, koliko ste bili zajedno i slicno."

Namjoon:"Oho, to je puno."

Daeun:"Kreni, molim lepo."

Namjoon:"Okej. Samo jednom sam bio bas dosta zaljubljen, pre dve godine. Upoznali smo se na fakultetu i bili zajedno nakon toga. Ali ne zadugo."

Daeun:"Sta se desilo?"

Namjoon:"Hah, da ne poveruje covek i dan danas...Osobi kojoj sam verovao toliko, povredila me je najvise. Bila je sa mojim tadasnjim najboljim drugom."

Ispio je celu casu odjednom.

Namjoon:"Od te noci, rekao sam sebi da se necu zaljubiti. Pogotovo nekome verovati toliko. Ostetila je moje emocije i osecanja time, potpuno."

Daeun:"Mislila sam da si ti nesto s••••o."

Namjoon:"Svi su mislili da ce tako biti, ali nisam bas toliki retard. Nakon nje, tesio sam se vezama na par dana, meseci i to je to. Proslo je dve godine i nisam uspeo da se zaljubim."

Daeun:"Ni moja prica nije bajna, ali ja nisam prestala da verujem u tu stvar. Ljubav. Nisam imala srece, ali znam da je negde ima. Cak iako se meni ne desi, znacu da postoji. Samo, mozda je ja nisam zasluzila."

Namjoon:"Sad je tvoj red."

Daeun:"Posteno. Upoznali smo se u poslednjoj godini srednje skole. On je bio stariji jednu godinu, ali smo se upoznali zbog njegovog brata koji je isao sa mnom u odeljenje. Bili smo zajedno jednu godinu i par meseci, a onda..."

Zastala sam.
Tada je dosao deo kojeg se sramim.
Deo koji nije trebao da se desi u mom zivotu.

Namjoon:"Sta se desilo?"

Daeun:"Ti si rekao da ne mozes nikome da verujes, pa...Mislim da ti ovo necu reci, bar jos neko vreme."

Namjoon:"Dobro."

Tada mi je zazvonio telefon.

Daeun:"Seokmin. Halo?"

Seokmin:"Daeun, vratio sam se u vilu."

Daeun:"Molim? Zasto?"

Seokmin:"Razvod se nece desiti, je l' da? Zasto bi onda ziveli razdvojeno?"

Daeun:"Seokmin, ne glumi da smo i dalje zaljubljeni par. Vrlo dobro znas zasto sam odustala od toga. To nije potrebno."

Seokmin:"Jeste, jeste. Novinari ce poverovati da si mi oprostila i oni naslovi ce nestati."

Daeun:"To me ne zanima."

Seokmin:"U redu, vidimo se kod kuce. Ljubim te."

Daeun:"Halo?"

Prekinuo mi je.

Daeun:"Boze...On se vratio kod mene kuci."

Namjoon:"Bez srama."

Daeun:"On ne zna za sram."

Namjoon:"Mislim da ipak treba da nastavim sa poslom. Otici cu do policajca o kom sam ti pricao i dacu mu ova imena. Zajedno cemo ih ispitati."

Daeun:"U redu..."

Namjoon:"Vidimo se kasnije."

Daeun:"Vidimo se."

On je otisao, a ja sam ostala sama.

Namjoon's POV:

Daniel:"Hwang Jisung? Ovaj lik nije mala beba. Radio je svasta."

Namjoon:"To resavaj kasnije. Nama on treba sada. Moramo da saznamo sve o tom ubistvu. Tako ces ti moci da uhapsis Seokmina."

Daniel:"Ako ne bude hteo da kaze?"

Namjoon:"Znam da imas svoje metode."

Daniel:"Istina. Odnecu ovo komandiru i vracam se."

Ostao sam sam u toj prostoriji.

Maria me je pozvala.

Namjoon:"Da?"

Maria:"Namjoon...ja.."

Namjoon:"Sta? Ne cujem te dobro."

Maria:"Ja sam..."

Daniel:"Namjoon! Ovaj komandir ima dokument o godini kada se to ubistvo desilo."

Namjoon:"Maria, zvacu te kasnije, imam posla sada."

Maria:"Ali..."

Namjoon:"Molim te."

Prekinuo sam i krenuo za njim.

Namjoon:"Gde?"

Daniel:"Ovuda."

Daeun's POV:

Sedela sam cas na stolici, cas na kaucu i nisam znala sta da radim.

Od kako mi je mama pomenula Juyeona...
Stalno imam osecaj da je negde tu.

Svaki put se najezim.

Daeun:"On ti ne moze vise nista, Daeun...Ne moze da mi pridje."

Tesila sam samu sebe.

"Gospodjo Lee, stigao je paket za Vas."

Daeun:"Paket? Od koga?"

"Ne pise ime."

Ispruzila mi je kutiju.

Daeun:"Hvala...Mozes da ides."

Otisla sam do stola i spustila je.

Skinula sam masnu i polako otvorila kutiju.

U njoj sam videla prsten.
Moj stari prsten.

Udaljila sam se od kutije.

Daeun:"Ne...nemoguce."

Taj prsten...
Bio je na mom prstu te noci.

Daeun:"Ne...ne!"

Iznervirala sam se i krenula da rusim stvari po kancelariji.

"Gospodjo! Gospodjo! Jeste li dobro?"

Daeun:"Ko je doneo ovu kutiju?"

"Niko nam nije rekao ime."

Daeun:"Zasto preuzimate pakete bez ikakvog imena?! Zar ne znate sta sve moze da bude unutra?!"

"Izvinjavamo se...odmah cemo je izbaciti."

Krenula je da je uzme sa poda, ali sam je odgurnula.

Daeun:"Sredite kancelariju. Idem kuci."

Uzela sam kutiju sa poda i istrcala sam ispred.

"Gospodjo, mislim da je bolje da izadjete na zadnji izlaz."

Namjoon's POV: