Njeno drugo ime bilo je "strast".
Sve je u životu radila sa strašću. Bilo da su u pitanju posao, hobi ili emotivne veze. Lično je smatrala da ništa u životu nije vredno truda ukoliko čovek prema tome ne oseća dovoljno strasti.
Njegovo drugo ime bilo...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Zehra
Iako sinoć nisam zaspala s osmehom na licu, sunce koje je ovog jutra proteglo svoje zrake između tamnih zavesa naše sobe svakako mi je izmamilo jedan. Najpre sam bila srećna jer Džesur nije bio tu kada sam ustala, a potom sam se i oduševila pogledom sa našeg prozora kada sam rasklonila debele i teške draperije.
Ogromni ružičnjak krasio je prednji deo dvorišta. Sa ružama raznih boja i vrsta! Predivno!
Ponesena tim prizorom sišla sam na doručak radosna poput malog deteta. Ostali za stolom nisu mogli da ne primete moj osmeh, ali se jedino Elif odvažila da me upita za razlog tog osmeha. Stidljivo sam joj odgovorila o čemu se radi i između redova provukla kako bih jako volela da obiđem celo dvorište.
Nije bilo potrebe dva puta da kažem. Elif je odmah predložila da posle doručka prošetamo kako bi mi pokazala sve čari prostranog imanja Kahramanovih, a ja nikako nisam mogla da je odbijem.
Iako sam donekle mogla naslutiti da se to Džesuru neće dopasti.
Nije mi on naredio da po ceo dan sedim zaključana u sobi, ali ne deluje mi baš oduševljeno što sam lepo počela svoj odnos sa njegovom porodicom. Kako god, ja nisam njegova robinja niti bilo šta slično, tako da sam sa zadovoljstvom prihvatila Elifinu ponudu i maltene celo prepodne smo provele u obilasku imanja.
Na kraju smo se zaustavile kod belih ruža ispred glavnog ulaza, a ja sam joj pripovedala sagu o njima koju mi je majka često u detinjstvu pričala.
Naš smeh i odlično raspoloženje prekinula je škripa guma crnog džipa, koji je u tom momentu ušao u dvorište. Elif i ja smo se u istom trenu trgnule i okrenule ka njemu. A samo par trenutaka kasnije on je izašao iz tog istog auta i uputio se ka nama dvema besan poput risa i crniji od noći.
Džesur, iliti đavo lično.
- Elif!!! Zehra!!! - dernja se kao sumanut, dok mu iz očiju kulja gnev.
Iz ušiju bi mu sada najverovatnije kuljala para kada bi ovo bio crtani film.
Ali nije. Nažalost.
- Šta ti je čoveče, aman?! Jesi li poludeo kada toliko vičeš na sav glas? - upita ga Elif čim je stigao do nas.
- Tišina! Polazite unutra! Obe! - nastavi ovaj sa vikom, zgrabivši nas za laktove i uvukavši nas u kuću.
- Koga ste pitale da tako obučene izađete napolje?! Ma kako vam je tako nešto uopšte i palo na pamet?!
- Palako, care. Smiri strasti. U čemu je problem? Zar fali nešto našim haljinama? - odvažno mu se suprotstavi Elif, dok bih mu ja najradije oči iskopala.
Ali znam da ne smem ništa da kažem niti uradim, pa zbog toga samo ćutim i suzbijam bes u sebi.
- Fali! Dužina Elif. Dužina! Zar se te dve krpice uopšte mogu nazvati haljinama?! - maše rukama ljutito.
