Njeno drugo ime bilo je "strast".
Sve je u životu radila sa strašću. Bilo da su u pitanju posao, hobi ili emotivne veze. Lično je smatrala da ništa u životu nije vredno truda ukoliko čovek prema tome ne oseća dovoljno strasti.
Njegovo drugo ime bilo...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
NEKOLIKO MESECI KASNIJE
Džesur
Prošlo je, po mom mišljenju, već dosta vremena otkako mi je Zehra oprostila i stvarno više ne mogu da je shvatim. Trudim se najbolje što umem, ali mi ne ide.
Ponekad je sve super i divna je prema meni. I često je ona ta koja prva inicira vođenje ljubavi, pa sve postane još bolje. Čak toliko da uvek poverujem kako ćemo konačno imati normalan odnos i brak... Ali onda joj opet nešto klikne u glavi i postane hladna i daleka.
Zaista ne znam šta više da mislim i uradim...
Takođe često negoduje kada je u pitanju moj ilegalni posao. Ne dopada joj se to nimalo i više puta mi je nametnula između redova kako bi volela da se ostavim toga.
A ja to nikako ne mogu, jer mi je uvoz automobila trenutno u usponu. Radimo punom parom i ne mogu sada da se povučem. Nema šanse.
Ali ona to nikako ne razume, niti je zanima...
Evo, na primer, ovog časa. Sedimo za stolom i večeramo, a ona je opet nešto namrgođena i mrzovoljna. Tera me da naprosto dignem ruke od svega i pustim je da tako živi do kraja života.
- Gde su Osman i Elif, majko? - upitam kada shvatim da nam se neće pridružiti.
- Osman je kod oca. U poslednje vreme zahteva da večera u njegovoj sobi. Ne znam šta ga je obuzelo... A Elif, pa, ona je sa Serdarom. - uzdahne, te nastavi da razvlači hranu po tanjiru.
Jaooo Elif i Serdar! Još uvek se nisam navikao da su par... I ne znam da li ću ikada.
- Khm, ocu još uvek nisu rekli da su u vezi? - pitam namršteno.
- Nisu... Zbog njegove bolesti i svega... Nisu hteli da ga uznemire ili nešto još gore...
- A to što su nas ostale uznemirili to nema veze ha?! - povisim ton, lupivši rukom o sto.
- Džesure, aman! Preboli to više i skini nam se sa grbače svima sa tim svojim ponašanjem pećinskog čoveka! - zagrmi Zehra na mene kao da sam joj pola familije pobio.
- Šta je sad pa tebi? I zašto je tebe uopšte briga kako se je ophodim prema svojoj porodici?!
- E pa briga me je! To je sada i moja porodica i neću dozvoliti da ikoga terorišeš svojim zatucanim razmišljanjem! Ako se njih dvoje vole, pusti ih neka se vole! Šta se to tebe tiče?!
- Pa tiče me se! Prvenstveno zbog oca! Ako mu do sada bolest nije došla glave, kad bude saznao za tu budalaštinu od njihove veze onda sigurno hoće! - uzvraćam joj podjednako grubim tonom kojim se i ona meni obraća.
- Neće biti potrebe za tim. - odjednom se oglasi Osman, ulazivši ucveljen u trpezariju.
- Osmane sine, jesi li dobro? Da li se nešto desilo? - pritrči majka do njega.
