Šuplja Istina

I

Predgovor

Zašto sam se odlučio da počnem da pišem ovde?

Student sam četvrte godine, prospekt oko posla je klimav, pa se nadam da ću ovime uteći krutim lancima modernog robovlasništva - kapitalizma.

Stoga, bio bih Vam najlepše zahvalan ako bi me na bilo koji način podržali u daljim pisanijama i knjigovanturama.

Oduvek su mi pričali da imam bujnu maštu i da neću daleko dogurati jer život smatram isuviše olako. A ja sam sebi hranio nadu šapatima utehe da ću se probiti kao pisac među hiljade uspelih. Vi ste sada svedoci, porota i sudija.

Zamolio bih Vas da zažmurite na "pravopis" i "najlogičniju smisao" u ovom i tekstu koji sledi jer smo svedoci da ništa u svetu ne teži savršenom smislu i redu. Katkada u životu, pa tako i u ovoj priči, dolazi do odstupanja od smislenog i "tačnog". A i razmislite o tome ko Vas je naučio da razlikujete "tačno" od "netačnog" i da li to po Vama uvek ima savršenog smisla.

I za kraj, pozivam Vas da slobodno izrazite svoja mišljenja i (ne)sviđanja u komentarima!

Hvala najlepše! Uživajte °□°

***

- San usnulog dečaka koji svesno gazi zabranjeno tlo -

Na polju laži ležao je on. Bisernim laticama divio se, što ih sunce obasjavalo, a one, negodujući, reflektovale pažnju. Uzdigao glavu, praveći podbradak, video je šupalj panj kako bezbrižno čuči. Niotkuda, opazi crne oblake kako mu lebde iznad glave. Odjednom munja pogodi panj i buknu vatra.

Miris dima bio mu je najefikasniji budilnik. Uspaničeno i zbunjeno podigao se i seo na krevet. Spavao je obučen, jer se prethodne noći sručio na krevet od umora. Plamen je bio do plafona, prostirući se po polovini stana. Brzo je obuo kožne čizme i stavio šešir na jutrom razbarušenu kosu. Spazio je razbijen prozor i deliće tamnog stakla flaše Molotovog koktela po parketu. Srećom, stan je imao još jedan prozor, sa protivpožarnim stepenicama. Bez razmišljanja pohitao je k njemu, pre toga uzevši samo crnu aktovku, navaljenu na noćni stočić pokraj kreveta.

***

Konac klupka izlazi kroz čeonu kost i kao pokidana narukvica otpušta bisere misli da besciljno lutaju. Događa se ponekad da se koja nit zaglavi u dodiru dva zupčanika, što se u tom trenutku objašnjava zastojem mehanizma svesti.

Čovek je dugo stajao čizmom oslonjen na malu drvenu ogradu, levim laktom zarivenim na savijeno koleno držeći se zamišljeno za bradu, dok mu se desna šaka stabilno naslanjala na struk.

Vreme prolazi,sat otkucava podne. U tom trenutku, poput igre palica na podijumu zategnute kožne membrane bubnja, počinje da tutnji u ograničenoj koštanoj ćeliji, u koju se sami zatvaramo u trenucima samoće i dubokog razmišljanja. Svakog dana umor nam stavlja lisice na ručne zglobove, gura nas u ugao ćelije i nakon samo malo vremena ili tonemo u mrak, na dno - gde nas đavoli golicaju užarenim šipkama ili nesvesno počinjemo da levitiramo i lebdeći izlazimo kroz stakleno okno na plafonu koje nas vodi u predeo iznad duge, oblaka i sunca.

Nosio je ime Semjuel Riki Džekson. U početku je ravnodušno posmatrao detalje njegovog okruženja. Ispred njegovih očiju lelujao je talas vrelog vazduha. Sunčevi zraci odbijaju se od uglačanih čestica peska stalno iritirajući zenice. Poneko stablo kaktusa isparava u jednoličnom, žutom pejzažu. Nalazio se u pustinji Wantru, na stajalištu jedinog puta koji prolazi kroz ovo mesto. Došao je ovde svojim sivim kadilakom 1956 serije 62. Sa njegove leve strane pozadi njega, na udaljenosti od samo nekoliko koraka, nalazila se drvena struktura lake konstrukcije, nalik na šupu. U njoj rasplakana devojka obgruljuje svoja kolena i sedi zbijena u tesnom kutku ove male, prašnjave sobice. Pored nje leži mrtav čovek sa rascvetanom, krvavom slepoočnicom ispod koje je okoreli potok slivene krvi.

I dok malo preostale krvi vlaži prašnjavu zemlju unutar šupe, Sem polako počinje da shvata šta je učinio. Počinje da preispituje celu situaciju.

Polazi ka šupi, uzima devojku za ruku i silom je ugurava u kola. Leš je pokrio plavim najlonom. Zatim je taj najlon poprskao belom farbom, koristeći staru četku od veveričje dlake koju je našao na drvenoj polici.

Pali motor auta i nakon nekoliko sekundi na jedinom putu kroz pustinju Wantru ostaje samo oblak prašine. To je jedini trag koji je čudnovati ubica ostavio u toj užarenoj pustinji.

Nakon 50-ak km, kod pumpe „Saint Olimp" gazi razrađenu kočnicu svoje mašine, otvara vrata i ostavlja devojku. Izbezumljena devojka izlazi, a autu prilazi oniži covek u zelenom smokingu i nakon ubacivanja plave sportske torbe na zadnjem sedištu uzvikuje 

„das Ende ist alles bestimmt!" (Kraj je svima predodređen!)

Smešeći se, Semjuel nastavlja vožnju, traži odgovarajuću pesmu na radiju i kada ju je konačno našao, a to je bila „Hola" - Hermanos Rosa, pali debelu braon cigaru, pokušava da dohvati dugo očekivani poklon malog zelenog gremlina i počinje otkopčavati torbu. Rajsferšlus je proklizio po svojoj metalnoj šini, kocka je bačena i torba je otvorena - razrogačene oči Džeksonove nisu bile dugo zamrznuto upućene ka tamnoj šupljini torbe. Slabo, površno zelenilo zadržalo se na zenici oka dovoljno dugo da bi Semu ugrejalo srce, ali samo na trenutak jer je blještava belina nadjačala zelenkaste svežnjeve i u 4 sekunde sve je bilo gotovo.

***