Šuplja Istina

II

Jasno definisane uloge u procesu poslovanja firme „GT" (Green Trinity) određuje njen direktor Sorran Meygic. Ćelavi glavonja po ceo dan sedi za svojim lakiranim, drvenim stolom od bele borovine, lista business časopise i vodi dnevni račun svoje kompanije. Pauze provodi diveći se pištolju u fioci radnog stola, srčući beli čaj u plavoj šoljici koju često odlaže na kinesku porcelansku tacnu. Toj jednoj šoljici društvo su nekada pravile još pet sestara, maćeha čajnik i brat od strica – levkasta posuda za mleko. Ceo komplet je dražesni poklon Sorranove majke koji on sebično čuva, okićen najlonom prašine u staklenom plakaru, izuzev plave šoljice koju svakodnevno koristi. Direktor svaki sat jutra koristi maksimalno radno, dok poslepodnevne časove, začaran umornom dosadom, provodi zureći kroz prozor. Unikatan prizor vremenskih pojava i boja prirode ne daju mira njegovoj duši. Iako možda deluje čudno, ovakvo opuštanje predstavlja odličnu meditaciju čoveku bez kose, ovom tehnikom on oštri živce poslednjih 20 godina i pored „nekoliko" vlasi kose, nije nista naročito izgubio.

***

Firma se naizgled bavi proizvodnjom metil alkohola u svrhe dobijanja vrlo energetski efikasnog goriva za mlazne motore. Zapravo, to je samo maska, pronašli su formulu koja je omogućila pravljenje jedinjenja koje ima visok energetski potencijal i koje se samo obnavlja. Glavni sastojci su metanol i sumpor, gde metanol predstavlja izvor energije, a sumpor pravi specijalnu betonsku komoru oko jezgra koja sprečava topljenje i detonaciju usled ogromne temperature. Ovo jedinjenje su nazvali „žuti Rokfiler granit", zbog boje ali i stepena opasnosti. Za njegovo nastajanje potrebno je 8 godina. Za to vreme samo jedan može nastati, jer zahteva ogromnu posvećenost i tačnost hemijskih procesa. Prvobitno su napravili „crveni Rokfiler granit", sa dodatnom smesom fosfora i tečne gline, ali je mana ovog granita što se gasi nakon približno 46h i završna faza je atomska eksplozija.

Preduzeće se trudi da informacije o ovim dostignućima ne dospeju u javnost, ali greška jednog radnika dovela je do curenja vesti u novinama sledećeg dana. Zbog pospanosti i monotonije na poslu, radnik je greškom dovezao 32S umesto 34S, pa je usled pogrešnog izomera nastala eksplozija. Buku je iz straha prijavio policiji pastir koji je bio u blizini i došlo je do pometnje. Iako je kompanija preduzela mere protiv razotkrivanja operacije "Ground power", Semovo oko je uhvatilo odlomak 5. strane biznis magazina "Vitro".

Isprva se začudio kad je u novinama video ime firme u kojoj mu brat radi nepune tri godine, još sa kakvim naslovom – "Novi Černobil?". Počeo je da sumnja i da se pita kakve se to operacije događaju u bratovljevoj firmi. Sumnju je potkrepio nestanak broja magazina gde se nalazio bombastičan naslov. Takođe, očekivao je nove vesti vezane za misteriozni nesrećni slučaj, no nikakve inspekcije događaja niti drugih priča nije bilo. Stvorio je teoriju, da je ova nesrećna „slučajnost" morala biti nasilno zataškana, koja je bila tačna. Sve ovo predstavljalo je petrolej njegovom neumornom duhu. Pun inspiracije, znatiželjno je počeo da prikuplja informacije.

***

Različite slike je stvarao u glavi, kako da sazna više o celoj stvari i odlučio se na najpouzdaniji način. Rekao je bratu da bi želeo da se zaposli u firmi, kao pomoćnik, čistač ili slično. „Hoću da budem odgovorniji, da preuzmem stvari u svoje ruke i uradim nešto od života". Rodriku je isprva bilo čudno, ali je oduvek verovao u svog starijeg brata i bilo mu je neizmerno drago sto pokušava da se promeni. Zauzeo se za brata, preporučio ga šefu i Sem je ubrzo primljen kao održavač čistoće hodnika.

Sve je išlo po planu, sada je bio u neposrednom kontaktu sa izvorom ciljanih informacija. Proveo je mesece radeći, posao mu nije bio težak, a dodatno ga je olakšala svakodnevna radost prilikom igre detektiva. Sem je bio nadareni manipulator, izvlačio je informacije iz zaposlenih toliko lako da bi mu se učinilo kao da vara u ovoj životnoj smrtonosnoj igri opasnih sudbina. Štaviše, saznao je i stvari kojih se uopšte nije nadao, na primer da mu se brat viđa sa nekom devojkom i da je u poslednje vreme veoma rastrojen na poslu. Njegov Rod? Sa devojkom? Mladić koji je celog života bio posvećen nekom uzvišenijem cilju da potklekne šarmu devojke?

Nekoliko puta za vreme posla dešavali su se manji potresi tla, na šta je dobijao odgovore od ostalih radnika – da je u toku eksperiment sa novom vrstom goriva. Naravno da im nije verovao, štaviše pri svakom takvom potresu ubrzo se osećao čudan miris u hodnicima na pokvarena jaja. Viđao je takođe svetložutu prašinu koja je na momente izlazila iz ventilacionih otvora i odmah se vraćala usled jake usisne snage ventilacionog sistema zgrade. Da bi potvrdio sumnje znao je da bi najbolje bilo pitati svog majstora za čudne reakcije hemijskog sveta, Roda. Ipostavilo se da u većini slučajeva neprijatan, ali i otrovan miris potiče od vodonik sulfida, ovim je shvatio misteriju oko žute prašine, da dolazi od jedinjenja sumpora.

Jednog popodneva čuo je glasniji razgovor iza vrata kancelarije čoveka koji je bio odgovoran za sprat iznad. Mnoge rečenice u razgovoru bile su mu nerazumljive, no tri reči je jasno razumeo – pištolj, ćelavi i tajna. Odmah je razaznao da ćelavost mora biti povezana sa liderom kompanije, Sorranom. Uopšte mu nije bilo čudno da je ceo projekat koji se dešava u zgradi tajanstven. Ali pištolj? Razumno je bilo samo do neke granice. Oko stvari sa pištoljem Sem se mučio dosta dugo, sve do jednog dana.

Tog jutra znao je da gazda ide u posetu konkurentskoj kompaniji, tobože kako bi predstavio svoju ideju o mogućnosti letenja na većoj visini pomoću antigravitacione mreže koja bi se spojila sa stomakom letelica. Dobro je poznavao rasporede drugih čistača i prijavio se da bude zadužen za najviši sprat, najbliži medveđoj jazbini. Ući u najvažniju kancelariju zgrade nije bilo ni malo teško zapravo. Naime, soba do nje bila je namenjena za prezentacije na platnu, poput manjeg bioskopa i, bez nekog opravdanog razloga, činilo se, posedovala je ventilacioni otvor spojen sa ciljanom sobom.

Izgledala je nesvakidašnje. Sto od bele borovine stajao je na, prosutoj jelenskoj koži, do zida na severnoj strani. Zapadno – ogromni prozori sa sivkastim mermernim ramovima na kojima su isklesane trnovite ruže. Čak je i kanta bila kičasta, sa krunastim obodom. Pomislio bi da će ostatak sobe zauzimati garnitura sa TV-om, ali na drugom kraju sobe, naspram stola, stajala su 3 plakara, visoki do plafona. Dva puna knjigama, a središnji skoro prazan sa jednim jedinim ramom u kome je bila slika starije nasmejane žene sa psom u rukama. Dugačak nos i kockaste naočare ostajale su u sećanju.

Pretpostavio je da bi fioke radnog stola bile pravo mesto za čuvanje raznih dragocenosti, pa i tog pištolja. Sve su bile otključane, ali se ni u jednoj nije nalazio pištolj. Drugi put mu je bio srećniji, našao ga je u središnjem plakaru, u vertikalnoj fioci ispod kristalnog rama. Nalazio se u crnoj metalnoj, zaključanoj aktovki, a ključ nigde drugde no priljubljen uz poleđinu rama. Da, bila je to Sorranova majka koju je on neizmerno voleo.

Ali pištolj je bio kao i svaki drugi, ni po čemu jedinstven. Srebrne boje, punog šaržera. Nije sebi smeo da dopusti dalje zadržavanje, pa se još pažljivije vratio u bioskopsku salu i poneo sa sobom premijernu nagradu.

***