*sadašnje vreme*
-Da li je sve to na vas ostavilo traga, mislim nemojte me pogrešno shvatiti, ali bili ste suvise mali, da li je vreme uspelo da zaleci sve oziljke? - upitala je mlada novinarka
-Pa ne mogu reci da nije vreme uspelo da vecinu oziljaka zaleci, ali ipak taj jedan nikada nije moglo! - odgovorila sam rezervisano
-A vi gospodine, da li vi mislite da ste uspeli u vasoj kako ste vec ranije nazvali misiji? - to je bilo pitanje upuceno Nemanji
*proslo vreme*
-devojcica-
Naglo otvaranje vrati me je uplasilo da sam se samo sklupcala, podsetilo je me ja mog oca monstruma.
-Ej cao, ja sam. Mogu li uci? - to je bio cika policajac
Klimnula sam potvrdno glavom, i malo sam se opustila.
-Kupio sam ti neke stvari, i igrackice. Da imas zanimaciju kada si sama. Mada ja cu se potruditi da sto vise vremena provedemo zajedno. Moze? -
Svaki put kada ga vidim, i kada razgovara sa mnom vidim mu suze u ocima. Tako je bilo i sada, cak se jedna i spustila niz njegov obraz.
Krenuo je da me dodirne na sta sam se ja odmah odmakla, bilo me je strah da opet ne dobijem samar.
-Hej, ne brini se, evo necu te dotaci. Samo sam zeleo da te pomazi. - odmakao je ruku, na sta sam osetila blago olaksanje
Sedeli smo tako jos neko vreme, pokusavao je na sve nacine da prica sa mnom, a ja iako sam znala da pricam, nisam mogla reci ni reci. Kao da nisam nikada pre toga progovorila.
-Mozemo li se makar upoznati? Ja sam Nemanja. -
-Mila. - progovorila sam jedva cujno
-Mnogo ti je lepo ime! - kroz blagi osmeh na licu mi je rekao
-Izvinite sto vas prekidam, ali morate izaci, sada ce doci sestra koja ce joj dati sedativ koji ce joj pomoci da zaspi. Mora da se odmara. - to je bio glas doktorke koja nas gleda sa vrati
-Naravno. - nasmesio se i ustao
Cim su oni otisli dosla je sestra, koja mi je u infuziju dala nesto, sto me je jako brzo spavalo.
*Nemanja*
-Zasto joj dajete sedative? - pitao sam doktorku ipak je ona dete
-Jedino tako zaspe, a trenutno je san jedino sto ce joj pomoci kod lakse oporavka. Cim malo bude bolje i fizicki jace, moracemo da ukljucimo i psihologa i psihijatra. Jer sve sto joj je uradjeno je ostavilo veliki trag, jedino ce uz neciju pomoc to koliko toliko prebroditi. - sve ovo sto je rekla me je vratilo na onu noc
Kada sam usao u kucu i video to maleno stvorenje bespomoćno. Da sam mogao odmah tu bih ga ubio. Gad.
-Vazi, imate moj broj, ako bilo sta zatreba javite mi. Molim vas. - okrenuo sam se i otisao
Vreme je da preuzmem potrebne mere, da ona postane moje dete.
Vozio sam se nekih pola sata, i voznja me je dovela do ispred zgrade u kome je bilo socijalno. Usao sam u zgradu i uputio se ka kancelariji koja se bavi pitanjem dece.
Kucao sam na vrata i nakon kratkog - Udji-usao
-Izvolite-upitala me je zena koja je vec cini mi se bila pred penziju
-Imam pitanje za vas. Siguran sam da ste upuceni vec u slucaj devojcice od sest godina. -
-Ako mislite na onu sto je zlostavljana od strane oca, da jesam. -
-Zeleo bih da je usvojim.-to je bilo kratko i jasno, nadam se dovoljno jasno
-Mislim da to nije dobra ideja, vec je pokrenut postupak i bice smestena u dom. Tu joj je najbolje. -
-Smatram da gresite, vec je bila u domu i do cega je to dovelo. - pitao sam pomalo ljut, da li neko od socijalnih radnika mene u uopste slusa
Evo ga jos jedan deo, trudim se da pisem sto vise. Nadam se da kroz ovaj deo ste upuceni i shvatate da zrela vec zena prica svoju pricu novinarima. Molim vas ostavite vote i komentare da znam da citate. 😘
