Zamrsena osecanja

Zelis li me uopste ovde

Kada sam stigla kuci pozvala sam roditelje i cula se malo sa njima, a zatim sam pokusala da nazovem Nikolinu.
Nije mi se javila.
Toliko mi je nedostajala, osecala sam se veoma usamljeno bez nje. Samo se nadam da ce uskoro shvatiti kakav je Ian i da sam zapravo govorila istinu sve vreme.
Zevnem te ustanem i odem po manji kofer u koji pocnem da pakujem neophodne stvari za sutra.
Naredna 3-4 dana ce jedan deo nase firme provesti u hotelu. Po zahtevu klijenta, nasa firma takmicice se sa jos dve i pobednicka ekipa imace cast da predstavi svoju kampanju. Znam koliko je ovaj projekat bitan Matijasu jer je u pitanju svetski brend.
Razmisljala sam o mom ugovoru koji sam vec trebala da potpisem. Ni sama nisam znala zelim li ostati u firmi ili ne. Uznemireno izdahnem

Kada zavrsim sa pakovanjem umorno se usukam u krevet i ubrzo zaspim.

U autobusu sam sedela pored Mine i pola puta smo prespavale naslonjene jedna na drugu. Hotel je bio ogroman i nalazio se udaljen od grada. Okolo njega nalazila se suma i mesto je bilo okruzeno planinama. Citav taj pejzaz mi je vise licio na odmor nego na radno okruzenje.
Raspakivala sam svoje stvari kada nas je Katarina sve pozvala u salu za sastanke.

"Gde je Matijas?", zbunjeno upitam kada se smestim pored Mine.

Ona slegne ramenima.
"Verovatno nije jos uvek stigao. Cula sam da mu je otac u bolnici", tiho kaze kako ostali ne bi culi.

"Od koga si cula to?", sapnem iako sam to vec i sama znala. Ali sam mislila da nikome drugom nije spominjao to

"Katarina je pricala preko telefona o tome. Izgleda da se njegovo stanje pogorsalo", pomalo tuzno kaze.

"Katarina zna za to?", izleti mi pitanje

Mina me zbunjeno pogleda.
"Pa da, oni su dugogodisnji prijatelji"

Pre nego sto bilo sta stignem da kazem Katarina se nakaslje prekidajuci nas razgovor.

"Zapocecemo sastanak bez Matijasa. On ce nam se pridruziti kasnije. Dakle rec je o poznatom brendu nakita. Narednih dana svaki pojedinac ce imati svoj zadatak u osmisljavanju projekta. Zelim da svaki detalj bude doteran do savrsenstva, sve mora biti na svom mestu", pocela je sa objasnjavanjem.

Ukljucila je projektor i pokazivala nam prethodne kampanje te kompanije kako bi znali u kom pravcu da razmisljamo.
Negde na pola sastanka u prostoriju udje Matijas.

"Stigao si", promrmlja te dodje do njega.

Cula sam kada ga je tiho pitala da li je dobro na sta je on samo  nervozno klimnuo glavom. I znala sam da nije.

Krisom bacim pogled na njega i uocim jasne tragove umora i neispavanosti na njegovom licu. Neki osecaj tuge se javi u meni pri pomisli da je verovatno celu noc proveo u bolnici.

Skine sako te uzme fasciklu od Katarine i nastavi sa sastankom. Nisam vise ni toliko bila udubljens u projekat jer su mi misli lutale.

"Dakle ima li neko ideju? Laura?", njegov glas me trgne iz razmisljanja.

Nemo odmahnem glavom. Zapravo sam imala ideju ali sam precutala ne zeleci da ponovo ulazim u raspravu sa njim.

On cokne jezikom.

"Dobro. Katarina izvoli pricaj. Laura uzmi lap top i pocni da unosis podatke. Tu ce se nalaziti ceo projekat", zapoveda te samo klimnem glavom paleci lap top.
Trudila sam se da pohvatam sve sto je pricala.
Kada ona zavrsi sa izlaganjem  vrati se na svoje mesto.

"Dakle to je to. Svaka sledeca ideja se mora nadovezati na Kacinu i na kraju se sve mora uklopiti. Sastanak je gotov, mozete da idete", izgovori Matijas.

Krenula sam da ustajem kada on pogleda u mene.

"Laura ti ces ostati", izgovori spajajuci nase poglede i na momenat neki strah prodje kroz moje telo.

"Sta li si zeznula sad", sapne mi Mina koja je prolazila pored mene.

"Nista, majke mi", odgovorim joj.

Kada svi zaposleni izadju on zatvori vrata prostorije te sedne na stolicu pored mene i okrene me ka sebi.
Zbunjeno ga pogledam. Zagleda se u moje oci kao da pokusava da razazna nesto u njima.
Skrenem pogled

"Sta je bilo?", upitam tise.

Nisam mogla da shvatim da li je ljut zbog mog monologa od sinoc.

"Zasto nisi iznela svoju ideju? Znam da si sigurno imala nesto na umu", upita i zbuni me jos vise.

Neko vreme se premisljam sta da kazem.
"Nisam zelela da prodjem kao prosli put kada sam je iznela", iskreno kazem i primetim neku emociju u njegovim ocima.

"Imas pravo, nisam trebao da se tako ponesem prema tebi", spusti pogled shvatajuci svoju gresku.

Klimnem glavom te ucutim.

"Zelis li me uopste ovde?", tiho upitam spajajuci nam poglede.

"Zelim", izgovori te mi se malo priblizi.

"Nekada mi ne izgleda tako",priznam.

"U cemu je problem?", nesigurno upitam.

On uzdahne.
"Odvlacis mi paznju i nekada ne mogu da se fokusiram na posao", tiho kaze dok se nalazimo blizu jedno drugog.

Otkucaj srca mi preskoci.

"Smetam ti?", zbunim se

"Nisam to rekao Laura", namrsti se.

"Tako je ispalo", odgovorim.

Krene da kaze nesto kada neko udje u kancelariju. Automatski se udaljimo jedno od drugog.