Čudovišta koja znamo i volimo

3.~Prva lekcija~

Kao što je onaj čuvar rekao drugi nas je čekao ispred. Ono što mi je privuklo pažnju je veliki ožiljak na njegovom licu koji se širio celom dužinom njegovog obraza. Izgledao je zastrašujuće.
"Mrdaj mala nemamo ceo dan već kasniš",zarežao je poteravši me napred.
Opazila sam gomilu osoblja i dece oko nas. Podeljeni u grupe radili su svoje aktivnosti koje mi je Agatina već pomenula ranije. Zapitala sam se koja će biti prva aktivnost za mene?

Nedugo zatim dobila sam svoj odgovor.
Sprovedena sam u njihovoj pratnji ka jednom od objekata na kom je pisalo - škola. Hodnici su bili dugački sežući činilo se u nedogled. Sa strane su stajali ormarići gde su đaci ostavljali stvari.
Zaustavili smo se ispred jednog od njih sasvim bezličnog kao što su ostali bili. Mislim da mi je upravo to smetalo na ovom mestu. Svaki delić individualnosti bio je maksimalno potisnut. Cilj je bio ne isticati se. Moram priznati da sam se uplašila da ću biti jedina osoba tamnije puti jer do sada nisam videla nikoga sličnog meni. Navikla sam na osudu te vrste od kad znam za sebe ali nikada nije bilo iole lakše...

"Šifra ti je 35592. Tu ti je ranac sa školskim priborom", nastavio je čovek pokazavši pogledom na mlađeg čuvara da otvori ormarić što je učinio pružajući mi ranac. Kada su me dopratili do učionice čuvar sa ožiljkom je dodao:
"U svakom trenutku dana neko te posmatra. Budeš li pokušala ikakvo sranje najebaćeš. Kao što vidiš čuvari su svuda stoga jezik za zube i radi šta ti se kaže",dodao je uguravši me unutra zatvarajući vrata za mnom. Za divno čudo nisu pošli za mnom ali kada sam ušla u učionicu shvatila sam i zašto.

Za svakim stolom stajao je jedan čuvar motreći na sebi zadato dete. Profesorka je stajala pišući nešto na tabli kratko me pogledavši. "Prvi ti je dan stoga ti je oprošteno što kasniš sedi na slobodno mesto i počni sa pisanjem", rekla je hladnim tonom. Bila je to starija žena ali nije izgledala imalo bezazlenije zbog svojih godina. To je bila jedna od onih bakica zbog koje bi prelazio na drugu stranu ulice koliko je jeziva. Verovatno su mi svi tako izgledali čak i moji vršnjaci.

Sela sam na jedino slobodno mesto iznad kog je stajao još jedan generičan primerak čuvara. Pokušala sam da zapamtim lica dece da uočim neku vrstu emocije na bilo kome od njih jer smo bili u istom sosu ali svi su izgledali hladno i nezainteresovano. Shvatila sam da je bilo još par dece malo tamnije puti od ostalih. Nisam znala da li nam je poreklo slično ali osetila sam se iole lakše. Manje kao crna ovca.

Iste sekunde sam izvadila svesku i zapisala naslov koji je bio napisan na tabli: "Istorija Vildenberga"
Progutala sam knedlu u grlu.
Profesorka se naslonila na katedru blago se zakašljavši.

"Neki od vas su prvi put ovde, drugi već znaju kako stvari funkcionišu. Ipak, nije manje bitno znati gde ste i zašto se ovde nalazite. Vildenberg je osnovan 1975.godine kao zamisao institucije kazneno-popravnog tipa. Osnivač ovog kampa je Nikolas Lin vrhunski stručnjak u oblasti psihoterapije i rada sa problematičnom decom. Varitet razloga dolaska ni danas ne manjka ipak svi imate nešto zajedničko. Možete biti popravljeni i do kraja vašeg boravka ovde itekako ćete biti..",zasmejala se cinično i podrugljivo.

Pogledala sam okolo. Svi su je nemo posmatrali tupim pogledima. "Mlada damo vidim da ne mogu da ti zadržim pažnju. Zar te nisu učili da nije lepo zverati okolo?",pogledala je direktno u mene na šta sam se zbunila.
Zaustila sam da odgovorim ali ona me je preduhitrila: "Dođi ovde smesta ", strogo je rekla.

Ustala sam iste sekunde polako prilazeći katedri. Trudila sam se da budem pribrana ali uopšte nisam znala šta da očekujem. Stala sam ispred nje i na moje iznenađenje rekla mi je da ispružim ruke. To sam i uradila. Ona je iste sekunde zgrabila pokazivač za tablu i počela me udarati po rukama. Pokušala sam da ih izmaknem ali prodrala se:"Nisam rekla da smeš da ih pomeriš!Budi mirna ne želim ni glas da ti čujem!"

Suzdržavala sam suze svim silama ali su same počele da izlaze van moje moći. Šake su mi se zacrvenele od bola prošarane tragovima krvi. Mislila sam da ovo traje čitavu večnost ali u stvarnosti trajalo je par minuta. Grčila sam se od bolova ali znala sam da ne smem da pisnem. Tada je stala.
"Vrati se na mesto i ne ometaj me više ikada",rekla je kao da tragovi krvi na podu i na meni nisu bili tu.

Nisam smela pogledati u ljude oko mene. Sada sam znala zašto su svi tako poslušni i prazni. Svaka malena stvar je mogla biti greška i posledice su bile gadne. Tresla sam se mimo svoje volje duboko dišući ali kao da vazduh nije uspevao doći do mojih pluća.
Profesorka je nastavila da priča gledajući direktno u mene da bude još gore sa sve osmehom na licu. Pokušavala sam da pišem ali ruke su mi se grčile i papir mrljao krvlju dok sam u sebi vrištala od besa i mržnje prema svemu ovome.

Kada se čas napokon završio bili smo otpraćeni do toaleta da operemo ruke za ručak. Pored mene je stajala devojka kovrdžave pepeljaste kose do pola leđa.
Pogledala sam je na tren i spustila pogled ka rukama koje sam napokon očistila ali znala sam da će im trebati nekoliko dana da se oporave.
"Ja sam Kvinsi tvoja cimerka. Izdrži danas kako znaš i umeš. Pričaćemo posle",rekla je toliko tiho da čuvar koji je stajao malko dalje od nas nije je mogao čuti. Nisam imala nikakvu reakciju u strahu da ne budem opet kažnjena ali osetila sam tračak olakšanja ni sama nisam znala zašto.

Nisam bila ovde da stvaram konekcije ali bilo kakav gram normalnosti mi je bio očajnički potreban jer sam mislila da ću skrenuti ovde iako sam tek došla. Pretpostavila sam da se svako ovde od tinejdžera oseća slično meni. Samo su bili mnogo bolji u sakrivanju toga. Odlučila sam da se uklopim u okolinu koliko je to moguće. U sebi sam odbrojavala do trenutka kada smo išli u svoje sobe...

Sprovedeni smo do velike kantine gde smo na metalnim poslužavnicima dobili sendvič i jogurt u tetrapaku za doručak. Bila sam jako gladna. Smeštena sam za sto sa četvoro vršnjaka dok su nas naravno pomno posmatrali kako jedemo.
Na moje iznenađenje hrana je bila ukusna. Doduše shvatila sam da je ovo mesto generalno za one koji ga mogu obezbediti svojoj deci pa je pored mučenja najmanje što su mogli da nam daju barem pristojan obrok.

Posmatrala sam svoje ruke praveći se da je sve ono bilo samo san. Morala sam da budem pametnija i da se provučem odavde sa što manje posledica.
Nakon doručka imali smo još nekoliko časova i škola se za današnji dan završila. Pozvana sam sa još 10-ak vršnjaka da učestvujemo u pripremi ručka.

Neki su gulili krompire, drugi pržili meso, seckali ostatak povrća. Uz rukavice koje smo dobili bilo mi je iole lakše da se izborim sa pranjem i poliranjem sudova na koje je sve bilo servirano u najkraćem mogućem roku. Ovo mesto je bilo kao sat koji tačno zna kada šta otkucava - kad, ko i šta radi. Nakon obroka morali smo sve raspremiti i očistiti kuhinju da se blista.
Sledeća tura je tako isto učinila za večeru i na moje iznenađenje dan je brzo prošao.

Poslati smo u sobe nakon večere i kupanja dok nas narednog jutra neće dočekati verovatno sve slično ako ne čak i isto. Ispred naše sobe su stajali čuvari. Kvinsi je sedela na krevetu prekoputa vrata dok je moj bio bliže vratima. Presvukla se u pidžamu i ugasila svetlo u sobi pre nego što je čuvar stigao da se prodere do kraja da to isto učini. To mi je izazvalo blagi smešak. Tada je neprimetno poput mačke došla do mog kreveta i tiho mi šapnula: "Nemam puno vremena da ti ispričam ali znaj za ubuduće. U jogurt stavljaju sedativ za spavanje obrati pažnju malene su pilule ali nemoj ih piti sledeći put. Žele da nas naprave zombijima ovde..."

Bila je u pravu da nije imala puno vremena da mi ispriča išta. Sedativ me je ubrzo ošamutio i pre nego što sam i sama osetila tonula sam u dubok san. Činjenica da su me doslovno nadrogirali nije ni stigla da mi dođe do mozga. Poslednje što mi je ostalo u glavi je njena rečenica:

"Imaš sreće što deliš sobu sa mnom jer ja igram po svojim pravilima..."