Čudovišta koja znamo i volimo

7.~Poseta~

Nisam mogla da se otresem grča u stomaku. Trenirala sam iščekujući. Jela sam iščekujući. Čistila sam školsko dvorište i slušala predavanja iščekujući. Vreme kao da je išlo unazad činilo se. Doduše nisam znala da li želim da bude tako ili da što pre završim sa njihovom posetom. Treperela sam iznutra.

Iz misli me je prenuo Arsen koji je izgleda držao trening drugoj grupi klinaca krećući se oko školskog dvorišta.
Nismo imali kontakt već neko vreme. Ako se onih par interakcija uopšte tako može i nazvati. Mislim da je i bolje tako. Što manje se eksponiram i držim ispod radara pre ću izaći odavde. Doduše mislim da bi mi bilo okej da ponovim bleju sa Kvinsi i njenim drugarima još koji put. Mrzela sam cigare ali ovde su bile jedini odušak koji sam imala. Hladne glavne bi ovde čovek u potpunosti skrenuo.

U 16h dva krupna čuvara su došla po mene. Na moje iznenađenje u njihovom prisustvu se nalazila i Agatina. "Dobar dan Rianon. Nadam se da imamo dogovor da ćeš se lepo ponašati danas?", upitala je. Klimnula sam glavom hladno.
"Imaj na umu da je sve što se dešava ovde za tvoje dobro i s druge strane deo klazule o poverljivosti.", dodala je.
"Jel hoćete nešto posebno da kažete jer ne razumem na šta ciljate? Verovatno da ne kažem da su me prvi dan izbatinjali kao životinju", skupila sam smelosti da kažem.

Žena se izgleda na to iznenadila. Ipak ubrzo je povratila svoj hladni izraz.
"Sve je za tvoje dobro Rianon. Shvatićeš jednog dana",rekla je gotovo sigurna.
"Mislim da već shvatam",nekako sam s dozom začikavanja rekla. Da ne misli da sam glupa i da može da me prevesla a da opet kažem ono što želi da čuje.

Nedugo nakon toga sprovedena sam u do kapije. Do samog ulaza u ovo mesto. I mog jedinog izlaza odatle. Moji roditelji koji su prošli kontrolu i kolima se parkirali iza kapije koja se već polako zatvarala i nesigurno su izašli iz njih. Uvek savršeni i nedokučivi hodali su ka meni u pratnji obezbeđenja. "Dobar dan i dobrodošli Koltone i Liliana",objavila je Agatina hrleći da im pruži ruku uz srdačan pozdrav. Ja sam samo stajala shvativši kako sam se osećala.
Nisam želela da ih vidim. Po mogućnosti nikada više nakon toga što su mi učinili.

"Rianon kako si?",upitao je tata dobivši iole ljudsku crtu u odnosu na moju majku koja je nosila naočare za sunce i šešir koji su sakrivali veći deo njenog lica. Nisam odgovorila na njegovo pitanje samo sam nastavila da ih sledim dok je Agatina trabunjala koračajući kroz kamp i pokazujući im mesta na kojima boravim. Ispravka, mesta koja su postala moj dom. Nakon nekog vremena Agatina nas je odvela do klupe na vrhu brda koja je imala pogled na kamp. Uz izvinjenje je otišla svojim putem ali čuvari su naravno ostali pored nas kao pravi dobri doušnici kakvi su bili.

"Rianon nadam se da razumeš zašto smo te poslali ovde",dodao je Kolton ponovo. Činilo mi se da njemu pada teže da zadrži pribranost nego njoj. Doduše nisam bila iznenađena. "Živa sam nadam se da ste zadovoljni tako da možete otići",napokon sam se udostojila da kažem nešto. Želela sam da budem pribrana ali samo sam želela da se sklonim od njih. Nisam mogla da podnesem što su tu. Niti da se pravim kako je ovo najlepše iskustvo u mom životu.

"Hoćeš li prestati?! Evidentno si tek na početku ali urazumićeš se. Hajdemo Koltone treba joj prostora",Liliana je hladno rekla. Cinično sam se nasmešila.
"Što se mene tiče ne morate ni da dolazite zaista. Smešno mi je što znam da vas je sramota mene. Da ste verovatno slagali da sam otišla na neko putovanje iz hira ili šta već kako vas vaši cenjeni prijatelji ne bi gledali popreko. Ali oboje ste proklete kukavice zavisne od tuđeg mišljenja", promrsila sam i tada su me već čuvari uhvatili za obe ruke dok su pokazali mojim roditeljima da se upute ka izlazu. Moj otac je zaustio da nešto kaže pruživši ruku ka mom obrazu. Izmakla sam se i on je ustuknuo.

Nakon toga svako se okrenuo na svoju stranu. Oni ka stvarnom svetu a ja nazad u ovaj košmar. Hodala sam zamaglivši šta su pričali na toki-voki. Sigurno se ticalo mene i mog ponašanja. Izneverila sam sebe. Pukla sam od besa. Najviše na mog oca. Mislila sam da je on barem donekle na mojoj strani. Tek sam tada postala svesna koliko me je zabolelo što je dozvolio da me pošalju ovde. Znala sam da je to bila njena ideja. I da se povinovao njoj i njenim prohtevima.

Dođavola osećala sam se kao da gorim iznutra. Kao da je ovo najgore što mi se desilo ovih dana. A ne prokleto što sam se kupala pred čuvarima. Što su me ranjavali na sred časa. Ili što sam se forsirala do granice iznemoglosti na treninzima. Pokušaj dodira nežnosti od strane mog oca me je u potpunosti dotukao. Nisam bila spremna na to. Nije mi se uklapalo u sliku. Nisam želela da dobije tu privilegiju da me zagrli niti bilo šta. Najviše od svega me je nerviralo što je jedan deo mene imao potrebu da ga vidi. Da sazna odgovore na pitanja koja sam znala da nije ni vreme ni mesto da ih postavim.

Nisam bila ni svesna toga ali jecala sam gušeći se u suzama koje su poput lavine navirale na moje tamne oči. Celo telo mi se treslo dok su me vukli ka mojoj sobi. Ignorisala sam radoznale poglede koji su me pomno pratili. Odjednom čuvari su me pustili i zateturala sam se na nogama.
"Aj ti mali sprovedi ovu cmizdravicu do sobe. Mi idemo da obiđemo ogradu", rekli su dok su se kretali sa pištoljima na gotovs kako bi ispunili proceduru. Nisam ni podigla pogled ali znala sam da je na moju žalost i još veću muku to bio Arsen koji me je uhvatio pod ruku čvrsto prateći me do moje sobe. Nisam imala snage da se svađam sa njim. Niti bilo kim trenutno. Samo sam želela da nestanem.

Kročila sam u sobu osećajući se kao da moje telo nije moje. Kao da ja nisam postojala već samo olupina od onoga što sam bila. Iznenađena i premorena samo sam se sručila na krevet i dalje obuvena.
Nije me prekorio što me je iznenadilo.

"Za dva sata trening",bilo je sve što je rekao nakon čega je zatvorio vrata za sobom izašavši iz prostorije. Nisam imala snage da postojim a kamoli da trčim besciljne krugove kroz šumu. Nastavila sam da jecam osećavši se bespomoćno i usamljeno. Bes u meni nije jenjavao ali se komešao sa gnušanjem. Mrzela sam sebe što sam želela da pritrčim ocu u zagrljaj. Da mi kaže kako mu je žao i kako će sve biti u redu.

U stvarnosti sve je bilo daleko od toga.
Moj otac je bio kukavica koju je Liliana isuviše dobro vrtela oko malog prsta. Poslali su me ovde jer ih je bilo sramota mene i mog ponašanja do kog me je prvenstveno i dovela želja da budu ponosni na mene. Koliko je to tek sjebano bilo? Nisam imala nikoga, ne zapravo. Uvek sam nekako bila svesna te činjenice. Ali trenutno realizacija da između mene i životinje u kavezu nema neke razlike me je užasavala.

Nikome neću nedostajati čak i da ostanem ovde zauvek...