Čudovišta koja znamo i volimo

1.~Kuća od stakla~

Moje ime je Rianon Pelosi. Imam 17 godina i živim u skupocenom delu grada Bjorna nazvanom Sunčani breg.
Moja majka se zove Lilian. Visoka je, smeđe kose do ramena i bledo sivih očiju. Uvek sređena tako da izgleda hladno i nedodirljivo baš kao što se od jednog advokata očekuje. Moj otac Kolton takođe je visok, kratko ošišan tako da njegova plavkasta kosa deluje tamnije nego što zapravo jeste i prodorno plavih očiju. On je vrhunski arhitekta koji je maltene izgradio veliki deo Bjorna.

Naša kuća izgleda kao i bilo koja druga kuća u ovom naselju. Snežno belih zidova i tamnog krova sa urednim dvorištem uvek pod konac održanim zahvaljujući posluzi koja radi sve važne poslove po kući. Kada vam kažem sve ove informacije koje prosto idu jedna uz drugu i vrlo su predvidive verujem da mislite da znate sve o mom životu.
Ipak ako biste barem malo zagrebali ispod površine, istina je sasvim drugačija...

Za razliku od mojih roditelja ono što odudara od celokupne idile sam ja.
Moja kosa ni oči nisu nalik njihovim.
Sasvim naprotiv ona je tamna i dugačka i moje oči takođe gotovo zift crne. Moja koža je boje karamele, ne isuviše tamna ali dovoljno tamna da štrči od svih ostalih koji žive ovde uključujući i moje roditelje. Oduvek sam zamišljala kao da je moja okolina jedna prelepa slika nežnih pastelnih tonova i odjednom slikar se sapleo i prosuo bledunjavu smeđu nijansu preko svega toga kojom bi pokvario idilu. Tako sam se ja osećala od kad znam za sebe. Kao prokleta fleka koja se razlila i koju nikako ne možete ukloniti i vratiti sliku na staro a kao da svi to podsvesno očekuju od vas...

Pretpostavljam da bi trebalo reći da sam usvojena u slučaju da niste već prokljuvili između redova. Da, nisam imala ni godinu dana kada su me moji roditelji usvojili. Verovatno se pitate zašto ako već toliko ne idem uz njihov život. Većinu vremena pitam se i ja. Rekla bih da je istina dosta komplikovana...

U poslednje vreme stanje u kući je dosta tenzično. Retko kada viđam svoje roditelje a i kada se to dogodi svaki razgovor se pretvara u svađu. Znam da sam popustila u školi, znam da propuštam treninge atletike i da sam odsutna većinu vremena. Znam da se od mene očekuje da održim taj određeni standard koji su oni postavili. Rekla bih da je predodređeno da mi je uspešnost u genima ali to bi bila samo glupa šala.
Ne znam gotovo ništa o svojim biološkim roditeljima. Ništa osim činjenice da me izgleda nisu želeli. Drugačije ne bih završila ovde zar ne?

Nemam neki konkretan razlog zašto izvrdavam svoje obaveze. Možda jednim delom da privučem njihovu pažnju. Da budu malo više tu. Ili je prosto pritisak prevelik i skoro svakog dana pucam pod tenzijom. Ne verujem da mogu biti ono što oni žele od mene. Ipak, ne znam ni da li mogu to naglas da im priznam. Treba da budem zahvalna na životu koji su mi pružili. Mislim da nije prošao ni dan da me na to nisu podsetili. Da li sam dete ili samo projekat nisam sigurna. Mada jedino što znam je da sam doprinela njihovom filantropskom imidžu kao prvo dete Senovitog naroda žargonski Mračnjaka usvojeno od strane belaca.
Nikada nisam upoznala nekoga sličnog meni. Teško mi je poverovati da tako neko i postoji da budem iskrena...

Sve u svemu sedim u svojoj sobi pokrivena ćebetom tako da mi se samo nos vidi i pravim se da spavam. Svaki put kada bi kućepaziteljka ušla bunovno bih uzdahnula kao da ću se svake sekunde raspasti. Ona je znala da foliram ali nije ništa rekla. Kao da me je na neki način razumela. Nemušto ali prisutno.

Istina je da sam prezirala moju školu iz dubine duše. Moje odeljenje je sačinjeno od malih Lilian i Koltona čije su sudbine već izmapirane. Pritisak je zaista veliki. Svako teži ka savršenstvu u suludom nadanju da će ga nekako dostići.
Ja sam samo odustala negde usput. Znam da verovatno to nije napametnija odluka ali nikada nisam ni tvrdila da sam jedna od pametnih.