Čudovišta koja znamo i volimo

5.~Uloge~

Prošlo je par dana i rutine koje su mi se činile proklete sada su mi iole ulivale osećaj sigurnosti. Barem su bile predvidive. Škola, trening, spremanje obroka i tako sve u krug. Kvinsi i ja nismo imale nekog preteranog kontakta u poslednje vreme a i činilo mi se da me onaj čuvar izbegava. Kao da se interakcije sa oboma nisu ni desile. Kao da sam sve to umislila na neki način.

Ipak, samoća te vrste mi je prijala. Ljude sam počela da posmatram kao pretnje. To i jesu bili. Niko od nas nije želeo da bude ovde. I svako bi uradio sve što je potrebno da bismo ovo mesto napustili...

Dan mi je počeo kao i svaki drugi. Ustala sam ,doručkovala, odradila trening ovog puta bez dodatnih krugova a i znatno odmornija. Lekove sam krila ispod jezika i u trenutku kada su čuvari izašli ispred sobe izmrvila bi ih u prah tako da od njih ništa ne ostane.

Nakon ručka mislila sam da je na mene red čišćenje napolju ali na moje iznenađenje jedan od čuvara mi je prišao i rekao da pođem za njim. Ostavila sam metlu i grabulju i sledila ga.
Nije mi ništa rekao već me je samo sproveo ka jednoj od kućica u centru Vilndenberga. Otvorio je vrata i pokazao rukom da uđem unutra.

Kao i ostale kuće ni ova nije izgledala ništa posebno. Da li je to bila jedna od metoda da nas izlude ne znam ali belina zidova i drveni nameštaj ulivali su mi nervozu. "Uđi gospođice Pelosi",rekao je ženski glas koji je dopirao iz prostorije iza ugla. To je bio prvi put nakon ne znam koliko vremena da me je neko oslovio prezimenom nakon dužeg vremena. Zvučalo mi je čudno. Kao da nije moje. Doduše ne znam ni koliko sam bila svoja ovde...

Sledila sam glas i našla se u jednostavnoj kancelariji pred ženom prosečnog izgleda. Svetle smeđe kose vezane u savršenu punđu i sivkastih očiju. Bila je odevena u crnu suknju i belu košulju.
"Sedi slobodno",rekla je žena pokazujući na stolicu koja se nalazila ispred njenog stola. Sela sam prekrstivši nogu jednu preko druge. U pozadini se neko vreme čulo samo lupkanje kazaljki na satu...

"Da li znaš zašto si ovde?",pitala je mirnin tonom."Mislite u kampu ili u ovoj prostoriji?", odgovorila sam ironično. Nije imala nikakvu posebnu reakciju.
"Ta dva su svakako povezana",dodala je očekujući drugačiji odgovor.
Slegla sam ramenima. "Znam da nisam bila uzorna ćerka ali mislim da nisam baš trebala da snosim ovako ekstremne posledice zbog toga", iskreno sam odgovorila.

Žena je kratko klimnula glavom ne u smislu da se slaže već u smislu da je čula moj odgovor. "Kakva su tvoja osećanja prema tvojim roditeljima zbog toga što su te poslali ovde?", nadovezala se.
Nisam tupava da ne skontam da mi je nametnuta neka vrsta psihoterapije. Samim tim morala sam da pazim šta pričam kako bih što pre otperjala odavde.

"Ne znam. Ni ne želim da razmišljam o tome",promrsila sam. "Zašto? Zar misliš da to nije bilo u tvom najboljem interesu?",nije posustajala.
Znala sam da sigurno neće hteti da me razume. Ona je tu da prikupi informacije i da saopšti Agatini ili kome već kako napredujem za ovih otprilike nedelju dana kako sam ovde.
"Verovatno imaju svoje razloge..",rekla sam iako to nije bilo ono što mi je na umu osećavši narastajuću gorčinu u želucu.

Proučavala me je neko vreme i zapisala nešto u svesku. "Kako se snalaziš u kampu? Da li ti je teško da pratiš pravila ovde?",promenila je temu vidno nezadovoljna ali zasigurno će se vraćati na to ubuduće. "Da snalazim se", kratko sam uzvratila. "Kako se slažete ti i Kvinsi O'Nil?" Nisam znala ni šta da odgovorim na to pitanje zaista.

"Okej se slažemo nije ni kao da imam ikakve posebne interakcije ovde",objasnila sam. Žena je uzdahnula uz sleganje ramenima.
"Začudila bi se šta se sve zapravo dešava ovde", promrsila je i na trenutak delovala iole ljudski. Kao da ovo nije bio najizveštačeniji razgovor na svetu.
"A Arsen Vjakovski?", nastavila je na šta sa zbunjeno namrštila obrve.
"Ko je to uopšte?",upitala sam.
"Mladi čuvar s kojim si imala incident pre par dana..",pojasnila je na šta sam se iznutra sledila. Ne znam na šta je ciljala s tim.

"Ne znam u kom smislu mislite. Nemam neko mišljenje o njemu",hladno sam rekla. "Volela bih da se sledeći put ne desi opet tako nešto kao što je bilo s njim a i na času kod profesorke. Da li smo se razumele?",dodala je s dozom upozorenja u glasu. Klimnula sam glavom. "Mogu li da idem?",već sam samo želela da napustim ovaj razgovor.
Barem sam saznala ime tog dečka. Nije da me nije zanimalo.

"Sutra imaš posetu s roditeljima. Pre toga ćeš imati pripremu i nadam se da ćeš se ponašati na najbolji mogući način. Kamp Vildenberg nije tvoj neprijatelj Rianon zapamti to. Nastavićemo opširnije sledeći put. Možeš ići",rekla je za kraj. Pomislila sam kako bih se pre upucala u glavu nego opet progovorila s ovom ženom ali znala sam da će to biti neizbežno. Tražila je pukotine. Slabe tačke. I dok im se ne približi neće me ostaviti na miru. Ali moram da budem pametna. Ne smem da joj dozvolim da dopre do mene...

Uskoro je bilo vreme večere. Otišla sam do sobe da vežem kosu. Sela sam ispred ogledala češljajući se zamišljena. Na moje iznenađenje Kvinsi je ušla unutra pogledavši me zagonetno.
"Šta je bilo?", upitala sam shvativši da me posmatra kao da nešto želi. Sela je na ivici stola kraj mene i tiho prošaputala da čuvar koji je stajao s druge strane vrata nije mogao čuti.

"Vodim te negde..budi budna"

Gde li me je dođavola želela voditi?

Setila sam se da sutradan moji roditelji dolaze u posetu. Nisam želela da ih vidim. Nisam želela da imam ništa sa ovim mestom sa prokletom profesorkom i glupavim Arsenom a takođe ni sa ovom devojkom koja je pokušavala da me privuče na svoju stranu. Nisam znala gde stojim niti šta mi je činiti. Svega mi je bilo preko glave ali opet s druge strane..

Trebali su mi odgovori. Morala sam da igram pametno. Da se služim taktikom kvazi psihoterapeutkinje. Da saznam što više mogu o Vildenbergu i pronađem njegove pukotine. Dobro ponašanje me neće izbaviti odavde. Ko zna koliko bi trebalo da budem ovde. Naći ću način da skratim to vreme kako znam i umem.

Bilo je vreme da izaberem ulogu koju želim da igram ovde. Na način da prava ja ostane zaštićena. Da bih to uradila morala sam skontati kakva tačno žele da budem. I moji roditelji i profesori i čuvari i Kvinsi. Da delujem glupo i naivno a da ih zapravo sve prevarim i okrenem stvari u svoju korist.
Da budem baš kao svi ološi iz plemena Mračnjaka kom pripadam. Da me mrze ne zato što sam za nijansu previše tamne kože ili zato što sam ološ i zlikovac.
Već zato što sam prepredena i pametnija nego što su mislili.

A da to skontaju malo isuviše kasno...