Dostana

Dažbog bira

Sa prvim jutarnjim zracima, Đurađ je išao od vrata do vrata i kucao. Pozivao je sve da izađu napolje. Bila je to retka prilika kada je Dostana mogla da vidi sve iz svog sela. Ljudi su stajali nemo; oteklih lica od suza, neprospavanih noći i gladi. Neke od svojih vršnjaka nije mogla da prepozna. Zla zima nagnala je ljude da provode duge noći unutra, a mnogi više nisu izlazili ni danju. Sada su bili tu, upalih obraza i sede kose u ranim dvadesetim.

Đurađ je ćutao neko vreme i gledao u svoja stopala. Nekoliko puta je podigao glavu kao da će nešto da kaže.

- Smrt ovde nije strana. - rekao je. - Ovo mesto više nije selo, nego groblje. Naše kuće su spomenici. Na trenutak sam mislio da ću da vas spasem. Možda ne bi svi dočekali taj krompir iz saksije, ali sam bio siguran da ću spasiti neke. - rukom je pokazao ka gomili pepela na uzbrdici iz kojeg je još kuljao dim. - Sada nema ni toga.

Pošao je napred, tražeći reči. Ljudi su ga pratili pogledima.

- Sinoć sam razmišljao... Puno. Pomislih da bogovi žele krv. Zato dopuštaju sve ovo. Pomislih na nešto što nikada nije bio običaj u našem selu. Pomislih... na žrtvovanje.

Tišina. Dvadesetak lica pobeđenih žalošću piljila su u starešinu i čekala da odluči umesto njih. Dostana je gledala oko sebe u neverici, tražeći bar jednu zgroženu osobu.

- Zar nema dovoljno smrti? - upitala je. - Zar je malo što nam bogovi uzimaju bližnje, pa ih moramo njima slati svojom rukom?

- A šta mi više možemo, dete? - reče Đurađ. - Svima nam smrt kuca na vrata.

- Ovog si jutra na vrata kucao ti, nudeći je.

- Imaš li predlog? Molim te, u ime celog sela, da nas spaseš takve sudbe.

Dostana je ćutala, dok su sve oči bile uprte u nju. Mogla je da čuje majku kako je tiho psuje.

- Odlučite, moji ljudi. Ja sam svoj predlog izneo. Iz očaja, iz straha, jer bolji nemam. Devica za boga Dažboga. Jedna smrt za život svih.

Opet tišina. Đurađ i Dostana su se nemo gledali, kada je jedan otac gurnuo svoju ćerku iz gomile.

- Evo vam device. Sinoć je sebi omču oko vrata vezala. Brat joj je u krevetu na izdahu, a ona bi da se davi. Ajde sad.

Očiju crvenih od plakanja, devojka pade na kolena pred starešinom.

- Pa ljudi, ona je dete! - vikne Dostana. - Nema ni četrnaest leta!

Majka stisne Dostaninu ruku i reče kroz zube:

- Pustila si jezik od kad ne mogu dići ruku na te. Šta se ti mešaš!?

Đurađ pomogne devojci da ustane.

- Žrtvu ne biramo mi, Bogdane. Bira je Dažbog i njegove sluge. - okrenuo se oko sebe, gledajući svakoga ponaosob. - Spremite svoje kćeri. Nek ponesu dar za boga na zaleđenu reku uoči večeri. Onu koju aždaja izabere, biće bačena u vodu.

***

Tog dana, majke su oblačile kćeri u bele tunike, a očevi su im stavljali đerdane oko glave i vrata. Plakali su, ali se nisu predomišljali. Neki su, čak, osećali ponos što će njihove neubrane ruže birati božanstvo. Vadili su se davno zaboravljeni mirazi, sklonjeni negde na prašnjave police. Pokloni za Dažboga. Šta god je ko imao.

Dostana je kroz prozor gledala kolo rasplakanih očeva. Igrali su i pevali, glumeći venčanje na sahrani svojih kćeri. Čula je majku kako se dovlači na stolicu iza njenih leđa, ali se nije okrećala.

- Ti se ne spremaš? - upitala je majka.

- Da me bace u reku? Ne.

- S obzirom na onaj govor napolju, mislila sam da ćeš biti prva u redu.