Dostana

Kuća na kokošijim nogama

Trčala je, ne znajući gde ide. Za njom su šibale munje i dizao se vetar. U daljini je odjeknuo grom i videla je zapaljeno drvo kako pada iza nje. Tamo gde je ostavila goniče iz svog sela, bila je gonjena olujom. Gusta magla se slivala u noć, tako da ni mesec nije mogao da osvetli šumsko tlo. Samo bi je povremeno sevanje podsetilo da je ispred kamen ili koren. Izgubila je jednu cipelu u blatu, ali nije stajala. Preskakala je čvornato korenje, šibana vetrom i golim granjem koje je prekasno videla u mraku. Da je samo pogledala gore, videla bi glave mačaka kako se klate na kanapima, visoko u krošnjama. Kao da su oči šume, pratile su devojku dok je tražila spas tamo gde ga niko nije našao.
  A onda se magla naglo razišla, sklonjena nekom nevidljivom rukom, i pred devojkom se ukazala koliba. Oko nje se krivila ograda od kostiju i lobanja, svaka okrenuta tako da gleda u pridošlice. Na vrhu kolibe dimio se odžak. Dim se dizao sve do neba, gde se pretvarao u oblake. Dostana je zinula na takvo čudo i koraknula nazad, kada se nekakav vetar podigao sa tla i pogurao je s leđa, kao da je tera da ide napred. Ona tad spazi oluju kako joj prilazi iz pravca sela, pa otvori ogradu i krene prema kolibi. Pre nego što je uspela da pokuca, koliba se blago podigla i stresla kao da je živa. Zaprepašćena, Dostana je videla da kuća ima par kokošijih nogu, pre nego što se ponovo spustila na tlo. Vrata su se otvorila sama od sebe, a iz tame se javio glas:

- Uđi ili idi kući. Pustićeš sav mrak napolje.

Oklevajući, devojka je zakoračila unutra. Vrata su se odmah zatvorila za njom i nastala je potpuna tama.

- Svetlo. - reče neko u mraku, a u ognjištu poskoči plamen i prospe toplu svetlost po kolibi.

Kraj ognjišta se ljuljala prazna stolica. Odmah do nje stajao je najveći avan koji je ikada videla. Sa plafona su visile njoj nepoznate trave i cveće, a u jednom uglu iz poda je izbijalo drvo koje je imalo više različitih plodova na svojim granama.

Crni mačor stavljao je šapu pred šapu, šetajući preko grede iznad njene glave.

- Ona beži, a ne zna kuda ide. - reče neko, trgnuvši je.

- Ko je to?

- Ovde, u ognjištu.

Dostana se zagleda u vatru, koja opet poskoči, pa se savije u vatrenu košutu, potom u pticu, ribu...

- Kako je ovo moguće...?

- Svašta može da progovori u Baba Jaginoj kući, samo se retko ko usudi.

- Baba Jaga? Majka me je plašila pričama...

- Jaga gospodari ovom šumom. Osetila te je čim si zakoračila među prva stabla. Zatresla si paučinu i pauk dolazi.

Džinovski avan se zatresao, a iz njega se izmigoljila duga, koščata ruka. Dostana je potrčala prema vratima, koja nisu imala kvaku iznutra. Vatra na ognjišu ste kikotala u pucketala. Požurila je prema drugim vratima koja je videla, ali kada ih je otvorila, pred njom se raširio beskrajni kosmos i ponor u ništavilo ispunjeno zvezdama. Zalupila je vrata, boreći se za dah.

Iz avana je iskoračila mršava starica, sa kosom koja se prosula svuda po podu oko nje. Nemajući gde, Dostana se pribila uza zid i ostala nepomična u senci.

Vatra se još uvek smejala.

- Imamo gosta, imamo gosta!

- Iš, budalo. - reče starica i vatre nesta.

Umesto nje, planule su sveće na zidovima. Starica se spustila u svoju stolicu i pripalila lulu.

- Koliko dugo misliš da stojiš tamo, Dostana?

Smrad duvana ispunio je kolibu. Devojka iskorači iz senke i oprezno stane pred staricu.

- Oprosti, babo. Bežala sam... Vija me celo selo.