Dostana

Led koji gori

(Ime ''Dostana'' davalo se ćerkama u kući gde je već bilo ženske dece, s verovanjem da će se na taj način zaustaviti dalje rađanje devojčica. Dostana je čsto imala tužnu ulogu. Ostajala bi da služi i pazi roditelje i nikada se ne bi udavala)

    Dani cvetanja bili su odavno zaboravljeni. Kada se neprolazni mraz spustio do utrobe sveta, sa sobom je povukao i svaki koren, list i seme. Kao da je i samo vreme jedne noći leglo u tu ledenu grobnicu pod oblacima i odbilo da dovede novo doba. Sada je vetar svirao tužbalice o svetu za koji više niko nije verovao da je uopšte postojao. Dostana se nije sećala vremena kada su te šume spavale u hladu svog lišća. Nije poznavala miris prolećnog vetra, zujanje pčela, čak ni prevrtljivo martovsko sunce. Priče o plodu, koji tek tako raste na grani, bile su mitovi. Taj blagonakloni svet, koji prosipa darove na svačiji dohvat ruke, počivao je pod devičanskim snegom.
   Dok su ostaci dnevne svetlosti zamirali iza brda, njen pogled se podizao i spuštao preko silueta krovova od slame, prateći blatnjavi put kroz selo. Prozori su bili zatvoreni na svakoj kući. Već nekoliko dana nije videla drugu živu dušu, osim majke. Da nije hrkala u drugoj sobi, pomislila bi da je sasvim sama. Često je o tome sanjala. Samo ona i zaleđeno prostranstvo; tamo gde se drugi usuđuju poći jedino u mislima, sve dok je stopala ne odvedu preko ivice sveta. Pitala se da li su to noćne more, poredivši ih sa slikom iza prozora. Ako je smrt imala obličje, gledala je u njega. Činilo joj se da je beskrajna zima žvakala svet dok mu nije skinula svaku boju, a potom ispljunula te sive, jednolične ostatke.
   Glasovi seljaka su joj prekinuli misli. Spazila je nekoliko muškaraca kako podižu figuru žene od pruća i zabadaju je u sneg. Na glavu su joj stavili belu tkaninu, a oko struka kosti svojih preminulih. Okružile su je žene i monotono ponavljale reči:

,,Morana, Morana, tebi nek' je kraj,

u ovoj postelji od vatre spi,

sunce nek' te otera, otopio te sjaj,

nek' ti ujed leda zube izgubi.''

Figuru su, zatim, zapalili i počeli da joj dobacuju kletve i psovke.

'' Dostana.'' stenjala je majka iz druge sobe. ''Dostana.'' Devojka se odvojila od prozora i otišla majci. Zatekla ju je oblivenu znojem u krevetu gde su Dostanin otac i pet sestara nedavno ispustili dušu, činilo se, od iste bolesti. Soba je vonjala na smrt. Bez obzira koliko je prozora bilo otvoreno i koliko puta je postelja bila prana, smrad nikada nije odlazio. Uvukao se u zidove, u nameštaj, a vazduh se osećao na kašalj i znoj.

- Ko to viče napolju? - upitala je majka.

- Ljudi opet pale Moranu.

  Žena je pokušala da se podigne u sedeći položaj, ali snažan kašalj je srušio nazad u krevet. Dostana je napunila pehar vodom iz krčaga, pa ga pružila majci i pridržala joj glavu kako bi uzela gutljaj. Dok je pila, majka ju je gledala bez treptaja. U njenom pogledu bilo je nešto što je plašilo Dostanu. Možda zbog krivice što je baš ona bila ta koja je ispraćala svoje bližnje, jedno po jedno. Ili je u majčinim očima slutila zavist što je još uvek na nogama.

- Mora da je bašta opet prazna kad pale boginju. Ako si gladna, majko, mogla bih ipak otići da vidim...

    Bez odgovora, majka je odgurnula pehar i ponovo legla, okrećući joj leđa. Kuću je još jednom ispunila tišina između razgovora i majčinog kašlja koji će je opet probuditi. Dostana je još neko vreme sedela uz njen krevet. Nije više mogla da joj vidi lice, ali znala je da je zaspala sa izrazom neodobravanja. Uvek ga je imala, kad god bi bila u istoj sobi sa njom. Imala ga je i onog dana pre mnogo godina, kada je razgovarala sa Dostaninim ocem. ''Kanda sam gadno uvredila bogove, pa je na me pala kletva da samo žensko rađam.'', govorila je. ''Šta ću ja kad tebe starost stigne? Kada padneš u krevet, bez sina da te podigne, bez muškoga da zemlju preore? Da sam bar prvoj dala ime Dostana.'' Rekla je to odmahnuvši glavom ka njoj, kao da je višak nameštaja o koji se spotiče. S tim sećanjem na umu, i Dostanino lice je poprimilo sličan izraz dok je gledala majku kako spava. Konačno, bežeći od svojih misli, uzela je krzneni ogrtač i izašla napolje.
   Zapljusnuo je hladan vetar sa severa. Pošla je stazom kroz selo, stežući ogrtač. Kuće su bile ušuškane u novi sloj snega koji je postajao plav sa dolaskom mraka. Njihovi krovovi su plutali iznad površine rastuće magle. Neki od njih bili su blagoslovljeni tišinom; trenutnim verovanjem da je život vredan preživljavanja. Iz drugih su, ipak, odjekivali vrisci. Duše su napuštale Dostanino selo dan i noć. Suđaje su, činilo se, odlučile da sasvim rasparaju svoje tkanje nad tim mestom. Smrt je postajala uobičajena, a saučešća sve manje iskrena.
   Dok je hodala, zatekla je nekoliko lica zagnjurenih u ogrtače. Ljudi su prolazili jedni pored drugih spuštenih glava; komšije bez pozdrava. Jedan stariji muškarac je sedeo na pragu svoje kuće i halapljivo kidao sirovo meso sa kosti, čije poreklo Dostana nije htela ni da pretpostavi. Dok je prolazila kraj njega, prestao je da žvaće i uputio joj preteći pogled, skrivajući meso iza leđa. Prošla je i pored kuće kroz čiji je prozor mogla da vidi ženu kako ljulja komad tunike u rukama kao da je beba. U svom begu od realnosti, bila je jedina osoba koju je Dostana videla da se smeje u poslednjih nekoliko godina.
   Kako se približavala zaleđenom bunaru, kuće su nestajale u magli iza njenih leđa. Pred njom je zevala praznina. U daljini je mogla da vidi šumu golih stabala i čuje zov zveri. Tad je uočila nešto u snegu kraj bunara. Devojka Dostaninih godina ležala je skoro sasvim zavejana.