HALAND, braća Skot #1

DVA

HALAND

Sedimo kod Kalahana, dan nakon jedne od mnogih operacija. Imam puno pitanja za malog brata. Ovo je jedan od retkih trenutaka da smo zajedno sva trojica.

"Molim te objasni mi gde je jedan ginekolog našao spaljenu ženu?"

"Kal, šta mu je?"

Pijem viski da otupim bol i umor. Valentin je uvek pun snage.

"Lepo te pita mali. Da li si u nekoj nevolji? Upravo smo uzurpirali bolnicu sa hitnim slučajem bez dokumenata. Znaš da će direktor hteti da zove policiju."

"Znam. Voleo bih da saznam ko je ona. Možda će nam nakon Halove rekonstrukcije lica biti lakše da je identifikujemo."

Zamišljeno sam ih slušao. Juče je bio dug dan, tačnije noć. Do kasno sam gledao kako Kalahan i njegove kolege pokušavaju da je vrate u život. Kalahan joj je sredio srce i ostale uniutrašnje organe. Dosta kože već je presađeno, asistirao sam i gledao. Volim Kalovu bolnicu jer se tu, tih par sati, osećam kao pravi doktor, onaj koji spasava živote. Onaj koji traži pokajanje.

"Za sada nije vitalno ugrožena ali bolje je što se ne budi. Kad ćeš je preuzeti Hal?"

Nismo bili još ni blizu kraja. Tačnije tek smo počeli. Bilo je čudo što je još disala. Devojka je bila borac.

"Ne znam, pitanje je to. Voleo bih da vidim kako prihvata novu kožu i kako je služe srce i pluća. Lice će doći na kraju."

Mogu mnogo toga. Kalahan me uvek pozove kad radi neku rekonstrukciju. Danas je biti plastičar od velike koristi i za druge struke.

"Mogao bi da tražiš od Lea da nacrta lik po kome ćeš raditi."

"Neće je niko uznemiravati pa ni Leo. Počeću sa grubom rekonstrukcijom pa kad bude stabilno prebacio bih je kod sebe. Tamo ću moći da odradim sve bez pritiska."

Prvo se ide sa grubom rekonstrukcijom pa tek onda mogu da pređem na finese i crte lica koje će je oblikovati.

"Dobro, slažem se. Do tad će je možda neko tražiti. Ne mogu da verujem da nema nikoga."

"Nisi nam rekao gde si je našao."

Ne volim misterije. Ježim se od njih. A Valentin, ponekad mislim da je trebalo da bude detektiv, rođen je za to.

"Jeste li čuli za slučaj terorističkog napada na trajekt. Bio sam pozvan u pomoć. Nije bilo važno koje si specijalnosti, svaki čovek je dobro došao."

Da, čuo sam za to. Ali to je bilo na drugom kraju države. Naš brat, Valentin čovek-spasilac. Verujem i da je bio preko sveta da bi došao. Kalahan i ja, mi smo uvek vezani za salu dok je Val više za rad na terenu.

"Uglavnom, kada niko nije došao po nju, niti se raspitivao, pitao sam da je prebacim ovde. Mislim da su je tamo otpisali. Ja nisam želeo, nisam hteo da odustanem."

Niko od nas ne voli da se seća. Uspomene od kojih bežimo. Prošlost koja nas progoni.

"Kal, mogu li da prespavam kod tebe? Nadam se da Ana neće imati ništa protiv."

Ne mogu da kažem da nisam ostajao ili upadao kod Kala. Kako je Valentin uvek bio van grada, moja sigurna luka bili su njih dvoje. Bolje nego da sam odlazio kod majke, što nikad nije bila opcija. Iako bi ona to volela.

"Slobodno. Od sad ćeš moći da ostaješ koliko hoćeš. Evo"

Uzeo je neke papire pa mi ih pružio. Zastao sam gledajući prvo njega, pa potom Vala.

"Šta je ovo?"

"Razvod. Potpisao sam juče."

Jebote, otkad znam, znam za Kala i Anu, ljubav iz školskih dana. Šta se sad desilo?