Duša iza sedam mora

Leteće patike me pobednički nokautiraju u čempres

Belo sam piljila u Frinipa. Do kraja puta sam ga zapitkivala razna pitanja: zašto je pozvao moju mamu? Kako se znaju? Gde će moji roditelji da nas vode? Kakav je to kamp? Ni našta mi nije odgovarao. Govorio je kako će nam sve objasniti. To me je nerviralo, ali smirila sam se posle nekoliko odbijanja. On je sa druge strane samo usredsređeno sedeo pored Ampela kao da će to ubrzati naš povratak. Imala sam gomilu pitanja, i ni na jedno nisam dobijala odgovor.
Na posletku smo stigli do trga gde su bili moji roditelji. Iznenadilo me je kako su postupili: nisam dobila ni “Zdravo”, ni zagrljaj, pa ni grdnju zbog smanjene ocene iz vladanja. Čak ni moje prijatelje nisu pozdravili, što je bilo još čudnije. Zgrabili su nas i odvukli u auto. Aleksej je ušao prvi, pa sam ušla ja. Do mene je seo Ampel sa Frinipom uz stopu.
“Mama, šta se dešava? Šta je sa Bogdanom?” rekoh iznenađena njihovim postupcima.
“Ne brini za to sada. Bogdan je dobro i kod bake je. Mi moramo da odemo odavde smesta. Jakove, vozi do kampa.” čim je mama rekla ovo, moj tata je krenuo da vozi.
“Gde idemo? Kakav je to kamp?”, bila sam uporna. Nisam volela kada nešto skrivaju od mene. Koliko god sitno bilo.
“Vodimo vas u Kamp Polutana.”, rekao je tata, “Ne brinite, momci. Vaše majke znaju da ste sa nama i znaju gde idete.”
“Zezate me! Nije valjda moja mama dopustila ovo!”, rekao je Ampel.
“Jeste.” rekao je kratko.
“Kamp Polutana? Šta je to?” upitah.
“Eva, nemamo vremena da ti objašnjavam. Strpi se malo i reći ću ti.” rekla je mama.
“Neću da se strpim! Reci mi sada!”
“Dušo, sve ćemo ti objasniti, samo da dođemo tamo”
“Gde, mama? Gde da dođemo? Šta je zaboga taj kamp? I kako znaš Frinipa? Pričali ste kao da se znate ceo život maločas, a nikad se niste videli.” bes i nestrpljenje su se komešali u meni. Želela sam odgovore.
Mama je uzdahnula. Ona i Frinip su se pogledali. On je klimnuo glavom.
“Mislim da je vreme da ti ispričam nešto o tvom ocu...”
Zabuljila sam se. O tati? Šesnaest godina mi nije spominjala tog čoveka i sada želi da priča o njemu. Namrštila sam se. Nešto me je u ovom razgovoru povređivalo.
“Zašto? Čak ni njegovo ime nisi htela da mi kažeš. Nekad mislim da si me slučajno dobila.”
Ovo nisam smela da kažem. Mama se okrenula ka meni.
“Evangelina Olivia Radović! Da se nikad nisi usudila da pomisliš na tako nešto a komoli da kažeš!!”, počela je da viče. Kada je završila sa dranje i shvatila da je preterala, prešla je rukom preko lica i protrlajla kapke.
“Slušaj me dobro... To što sam te dobila je najlepša stvar koja mi se desila u životu. Nemoj nikada da misliš suprotno”, udahnula je duboko i nastavila, “Tvog tatu sam upoznala preko Frinipa.”
Svi smo se zaprepastili. Pogledali smo Frinipa u neverici.
Za naše veliko čuđenje, kada je skinuo pantalone videli smo kozije noge. Satir...
“Ja sam satir. I imam 33 godine...” rekao je malo oklevajući.
“KOLIKO!?!?” reče Ampel zaprepašćeno. I ja sam bila zabezeknuta.
“Dužnost satira je da štite i prate polubogove do Kampa Polutana, mesta gde su bezbedni.” Objasnila je.
“Čekajte... Polubogovi?” upita Ampel.
Oklevala je. “Dušo... Tvoj otac nije bio običan čovek. Bio je bog...”
Kad je rekla ovo. Kao da je vreme stalo. Nisam verovala. Nisam htela da verujem.
“Moj tata je... Bog?” promucala sam.
Odjednom Ampel je udahnuo kao da je shvatio nešto. Značajno me pogleda direktno u oči i ščepa za ramena da me okrene ka njemu.
“Evangelina... Pa ti si Isus! Nije ni čudo što je Vaše ime Marija.” rekao je mami.
“Ne! Ne, ne mislim na tog Boga!” prekinula ga je mama. “Govorim o... O grčkim bogovima.”
Ampel me je opet pogledao značajno.
“Evangelina... Pa ti si Herakle! Nije ni čudo što si onako utepala Drekavca.”
“Aj ćuti više!” brecnu se Aleksej.
Mama je nastavila priču. “Upoznali smo se jednom prilikom kada se Frinip vraćao u kamp. Pratila sam ga i naletela na tvog oca. Najpre smo se svađali jer mi nije dao da uđem u kamp. Međutim, kada sam ga malo bolje upoznala, zaljubila sam se.”
Posmatrala sam Jakova. Mislila sam da će biti ljubomoran, ali nije. Bar se to nije videlo. Kao što sam rekla na početku – odlična osoba.
“A onda sam dobila tebe.” Rekla je na posletku sa olakšanjem, rekla bih.
“Uskoro stižemo.” čula sam tatu kako kaže nakon nekog vremena.
Ja i Ampel smo imali toliko pitanja. Gdelali smo se s vremena na vreme i došaptavali. Za naše čudo, Aleksej je bio miran. Izgledao je kao da mu je sve ovo poznato.

Konačno, stigli smo do tog tajanstvenog kampa. Izašli smo iz kola i gledali brdo ispred nas.
“Kamp je iza onog drveta bora.” objasnio je Frinip.
Kako smo se peli uz brdo, osetila sam čudan oseća nečijeg pogleda na meni. Na svima nama, zapravo. Odjednom, Ampel zavrišta i zgrabi Frinipovo rame.
“Nešto me je dodirnulo!” cmizdreo je, stežući satira uza sebe.
“Ma daj, mora da je neki list. Opusti se.” rekao je Aleksej.
Onda se moj tata trgao. Iza Ampela i Frinipa, na deblu mogao se videti par svetlucavih očiju. Ukipeli smo se od straha.
Stvor je krenuo ka nama. Na mesečini sam ga malo bolje videla. Bio je dlakav kao Drekavac, ali krupniji. Dok je Drekavac ličio na psa, ovo čudo je ličilo na mladunce medveda.
“Bauk!” poviče tata. Stvorenje kao da se trglo na trenutak, a onda je krenulo u napad.
Pre nego što sam mogla da preduzmem nešto, Bauk se sunovratio na mamu.
“Teta Maro! Sagnite se!” povika Ampel.
Ona ga posluša i sagne se. Nisam videla kada je izašao iz Frinipovog naručja, ali sada je zviznuo neki kamen pravo zveri u nos.
Bauk se zatetura unazad, cvileći kao štene. Međutim, taj plač nije dugo potrajao. Počeo je da ispušta neke zvukove. Zov. Nedugo potom, u senkama drveća videla sam još tri para istih zastrašujućih očiju. Bili smo opkoljeni.

Bauci su nam se lagano prišunjavali. Bili su tihi i nečujni - i miš bi se glasnije kretao. Dugoruka čudovišta su nasrnula na nas.
“Trči!” vikao je Aleksej.
To smo i učinili. Trčala sam kao da mi život zavisi od toga. Zapravo i jeste. Prva sam stigla do drveta i prešla na drugu stranu ostavljajući ostale u prašini. Oduvek sam bila najbrža u odeljenju ili bilo gde da odem. Nastavnik fizičkog me je zvao “Brzonoga” zbog toga.
Okrenula sam se da vidim gde su ostali. Videvši kako su bauci sve bliži u grabljenju i jedenju mojih bližnjih, krenula sam nazad. Onda, sinula mi je ideja.
“Frinipe! Daj mi patike!” povikah.
Satir ih izvadi i dobaci mi. Brzo sam ih obula. Frinip je rekao da su one leteće, ali ništa se nije menjalo. Počela sam da paničim. Nisam znala kako da ih nateram da lete.
“Aktiviraju se na reč ”, povika Frinip.
Pogledala sam u patike i odlučno povikala: “Maja!”
Mislila sam da se ništa nije desilo, i počela da paničim. Međutim, iz peta su iznikla bela ptičija krila. Tada sam osetila kako lebdim. Osetila sam se veće i snažnije nego ikad. Iako sam prvi put nosila patike, nekako sam znala da uspostavim ravnotežu. Bila sam fasciniran, ali moje oduševljenje je prekinuo mamin krik. Vrativši se u realnost, zgrabila sam najčvršći štap koji sam mogla da nađem i krenula ka zverima.
“Ne, Eva! Bauci su plašljiva stvorenja. Lako ćemo ih oterati bukom ili svetlom. Samo ćeš se povrediti uzalud!” dovikivao je tata.
“Znam šta radim!” odvratim mu. Zapravo, nisam znala šta radim. Ali to nisam još shvatala.
Nasrnula sam na jednoj Bauka. Bola sam ga štapom, mlatila, udarala nogama i rukama. Stvor se opirao, pokušavao da me ujede, ali ja sam bila previše visoko.
Naša borba ga je dovela do jednog četinara. Izgledao je kao da bi se popeo da me uhvati. Osmehnula sam se na plan koji mi je sinuo u glavi. Naterala sam čudovište da se penje. Nije prestajalo čak i kada je bio na vrtoglavo velikoj visini.
Tada sam krenula da mu nanosima bol. Udarala sam ga po glavi, leđima, bičovala mu udove prutom. Pokušavao je da me dohvati, ali nije uspevao. Na kraju sam ga toliko iznervirala da je skočio na mene. U zadnji čas sam se odmakla, a čudovište je uz bolne krike palo na korenjem izravnano tlo. Bez mučenja je ostalo nepomično da leži, kao uginula životinja.
Spustila sam se niže sa osmehom na licu. Jedan dole, ostalo ih je još tri. Bila sam u sred svog umišljenog likovanja kada me je drugo stvorenje napalo s preda.
Izmakla sam se unazad. Da smo je borili na nekoj livadi, ostala bih u bici možda i do kraja. Međutim, ovo je bila gusta četinarska šuma sa drvećem na svakom koraku. Iako sam izbegla oštre kandže bauka, uradila sam to previše naglo. Velikom brzinom sam je zaletela u obližnje drvo. Najpre sam osetila tup udarac u potiljak, a zatim je usledila i kičma. Bol se po mojoj glavi širio kao plamen po suvom lišću. Onesvestila sam se. Poslednje što sam čula jeste tupo mamino dovikivanje mog imena.