Duša iza sedam mora

Ekskuzivna ponuda! Uz jednu porciju nudli, dobijate i Drekavca gratis!

Ovako... Da mi je neko rekao da ću se jednog jutra probuditi i krenuti na ekskurziju samo kako bih se na kraju dana vratila traumirana jer sam u sred restorana brze hrane izbila Drekavcu oko, gledala bih ga kao da je rekao najveću glupost poznatu čovečanstvu. Međutim, nije tako. Ako ste zbunjeni, ne krivim vas. I ja sam bila. Još uvek sam zapravo.
I dalje mi ne verujete u to šta pričam? Razumno. Nikad nisam bila vešta u prepričavanju događaja. Mislim da je najbolje da prepričam sve od početka.

Živela sam, za veliko čudo, izuzetno normalno do svoje šesnaeste godine. Mama mi radi u pošti, očuh je profesor istorije, a mlađi brat je krenuo u prvi razred godine kada se sve ovo desilo. Kao što rekoh – apsolutno normalno, ako mene pitate.
Znam, znam – sada ima neko da se javi i kaže “Ali, Evangelina, većina ljudi ima dva roditelja koji su u braku! Imati očuha nije normalno, bla bla bla!” Pa, za mene jeste. Zašto? Ne samo što je Jakov odličan čovek i najbolji tata kojeg sam mogla da poželim, već je uz mene od rođena. Biološkog oca ne znam. Ne znam mu čak ni ime. Mama je počela da se zabavlja sa Jakovom vrlo brzo nakom što sam se rodila, a kako sam napunila četvrtu, venčali su se.
Njih dvoje su se upoznali u Americi, gde su oboje izbegli zbog nekog rata u Jugoslaviji tokom devedesetih. Ni ona, a ni on ne vole da pričaju o tome. Jako malo znam šta se sve izdešavalo u tom periodu njihovog života, ali i ono što znam nije lepo. Mama je morala da izbegne iz Hrvatske zbog svoje vere, a Jakov je izgubio brata tokom bombardovanja Beograda. Od kako sam saznala za to, nisam ih više pitala.
Sve u svemu, dosta o mojim roditeljima. Ima vremena i za to. Sada prelazimo na onu glavnu stvar – moje opake veštine probadanja očiju slovenskim čudovištima.

Sve je počelo normalno. Kao i svaka druga subota kada se ide na ekskurziju sa školom. Ja se probudim pre svitanja, mama se dere na mene što sam probudila Bogdana u šest ujutru, tata se mrzovoljno sprema da me odveze do trga odakle krećemo, oboje se nerviraju jer se po stoti put vraćam po neku sitnicu “koja će mi sigurno trebati”, kasnimo itd. Kao što rekoh – apsolutno normalna subota.
Inače, ostatak dana je prošao kao i svaka druga ekskurzija. Išli smo najpre u muzej. Najdosadniji početak IKAD. Moja otkačena profesorka maternjeg jezika nije prestajala da brblja o grčkoj mitologiji. I što je najgore, ja obožavam grčku mitologiju! Mislim, jeste da su mi Ilijada i Odiseja na nos izašle, ali ipak! Dok je pričala o nastanku sveta, ja sam se odvojila od grupe i proučavala statue Dionisa i Hermesa u nekom uglu.
Kasnije, nakom muzeja dali su nam slobodno vreme od čak četiri sata. Znam, profesori u mojoj školi nisu normalni. Hvala Bogu što je u blizini bio tržni centar.

“Ja ništa nisam ukapirao šta je tvoja profesorka pričala” reče Aleksej. Nije išao sa mnom u odeljenje, tako da njemu Maduza ne predaje. Ako se pitate zašto gospođicu Dimper zovem Meduza to je zato što je jednom došla sa tako otkačenim šalama za kosu da je stari, ćoravi profesor matematike pomislio da ima zmiju u kosi. Usput obožava grčku mitologiju i davi sve oko sebe time. A ko je još iz grčke mitologije i ima zmeje na glavi? Upravu tako – Meduza.
“Sve što sam ja shvatio jeste da je lik koji je sada nebo ostao bez polnog organa.” Ovo je rekao Ampel, jedući nudle sa piletinom.
“Šta tu ima da se shvati? Ženi je bio dosadno jer je bila sama, sanjala je i rodila muža, imali su mnogo dece, muž nije voleo neku decu pa ih je strpao nazad u ženu, onda je ta žena bila tužna i rekla jednom sinu da nešto uradi sa svojim ćaletom, ćale ostaje bez polnog organa, sin postaje kralj bogova, kada dobije decu dobija čežnju za kanibalizmom i jede ih, njegov najmlađi sin beži i daje svom ocu kamen da pojede umesto njega, onda se oni biju kada klinac poraste, a posle oslobodi svoju braću i sestre i tako počinje desetogodišnji rat između Bogova i Titana. Dosadno da se ubiješ.” Rekoh. Iskreno, mislila sam da će nam nešto više ispričati o grčkoj mitologiji. Bila sam i razočarana što nisu. Onda mi je sinula ideja.” Međutim... Znate šta nije tako dosadno?”
Ova dvojca se zagledaše. Znali su da ću sada početi da blebetam o nekom ultra kul mitu koji mi je tata ispričao. I on je obožavao mitologiju. Naročito slovensku. Odatle i znam toliko o životu Starih Slovena. Aleksej i Ampel su me opet pogledali. Osmeh mi se nacrtao na licu.
“Znate kako je svet nastao prema verovanjima slovenskih naroda?”
Aleksej me je samo gledao uvlačeći rezanac. Ampel sa druge strane je prevrtao očima.
“Obogati naše jadne, ne razvijene umove, ti neverovatna učiteljice!” rekao je dramatično. Glas mu je bio serkastičan kao i uvek. Prevrnula sam očima, ali ipak nastavila da pričam.
“Dakle, u početku je postojala samo tama u kojoj je živeo Rod i jaje u kome je bio Svarog, vrhovni bog Slovena. Jaje je puklo, a Svarog je iskočio; prašina od razbijene ljuske jajeta formirala je sveto drvo koje se uzdiglo da odvoji nebo od mora i zemlje. Svarog je koristio zlatni prah iz podzemnog sveta, koji predstavlja vatru, da stvori svet, pun života, kao i Sunce i Mesec. Ostaci sa dna jajeta su sakupljeni i oblikovani tako da prave ljude i životinje.” Rekla sam ponosno.
Aleksej me je pažljivo slušao. Piljio je u mene tim plavim očima. Osmehivao se, više iz pristojnosti nego što ga je ovo interesovalo. Nadala sam se da ću videti istu reakciju u Ampelovim ljubičastim očima, ali on čak nije ni gledao u mene.
“Reci mi opet, kako to da je taj mit zanimljivi od grčkog, molim te?” reče, kao da sam rekla da je zec viši od žirafe. Često se ironično nervirao za sitnice. Zato smo Aleksej i ja obožavali da ga zezamo. Oboje smo se zakikotali, što ga je još više iznerviralo, iako je pokušavao da to ne pokaže. Odjednom, kraj našeg stola je stao Frinip.
“Um... Jel’ zauzeto?” reče i proguta knedlu. Frinip je išao sa Ampelom u razred. Sedeli su zajedno od kako im je došao u odeljenje ove godine. “Okej lik”, rekao bi nam, “Bio je malo ćutljiv na početku, ali se kasnije raspričao.” Već duže vreme je hreo da se sprijatelji sa nama. Alekseju je to bilo malo čudno, ali meni nije smetalo. Na odmorima je u početku odvlači Ampela, ali posle je krenuo i sa nama da se druži. Kao što je Ampel rekao, bio je sasvim pristojno društvo. Jednim što je bilo čudno po pitanju njega jeste to što nikad nije radio fizičko. Ali ostalo je bilo super.
Rekli smo mu da slobodno sedne, što ga je, rekla bih, obradovalo. Seo je sa nama i počeli smo neku drugu temu.

Moj život je do tog trenutka bio odličan. Onda se sve promenilo kada smo čuli ženu kako vrišti iza našeg stola.
“Pas!!” vikala je. Nisam bila sigurna zašto je bila toliko uzrujana zbog nekog zalutalog kučeta, ali onda mi se krv sledila u žilama.
Stvar koja je ženi skakala po stolu definitivno nije bio pas. Stvorenje je bilo veliko kao vuk, grbavo i dlakavo. I jeste malo ličio na psa, ali je izgledalo kao da hoda na dve noge i kandže su mu bile ogromne. Osim kandži, imao je i velikuglavu i tanak vrat. Nisam verovala u šta gledam, a onda sam videla da su i Ampel i Aleksej bili isto onoliko preneraženi koliko i ja. Čudovište se okrenulo ka nama.  Želudac mi se prevrnuo kada sam videla oštre zube i opasan pogled u očima, uperene u nas. Poustajali smo od stola spremni za beg. Ako je bilo nešto strašnije od njegovog izgleda, to je bio zvuk koji je proizvodio. Vriska je bila toliko dlasna i uznemirujuća da je Aleksej zapuši uši. Čudovište kao da je drečalo. Shvativši to ukipela sam se. Drekavac.
Tata mi je pričao o tim stvorenjima. Predstavljala su duše umrle vanbračne dece koja nisu mogla da nađu mir. U nekim krajevima su bili slični vampirima – izlazili bi iz grobova noću i išli u kuće roditelja gde bi ih ubijali. U drugim tumačenjima bili su slični navijima – napadali bi decu i trudnice i mamili bi ih kricima koji zvuče kao plač bebe.
“Što je to, kog đavola!?” povika Aleksej.
“Drekavac!” rekog nazad.
“Šta!?”
Drekavac je skočio ka nama, našavši Ampera. Skočio je na njega srušivši ga na sto, koji je sada bio polomljen. Neočekivano, Frinip zaštitnički povuče iza sebe mene i Alekseja. Odnekle izvuče frulu.
“Nećeš valjda sada da sviraš!?” brecnula sam se na njega ali me je izignorisao. Zasvirao je neku melodiju i videli smo kako se oko stvorenja obavijaju debele puzavice. Digle su Drkavca sa Ampela, a on uspe da se pomeri. Na našu žalost, zver ih pokida.
“Miči kanđe s njega!”
Od nekud Aleksej se stvori iza Drekavca i mlatnu ga stolicom. Zver se okrenu i krene ka njemu. Sada je bežao. Kada ga je čudovište konačno zgrabilo, Alekseja je uspeo da dograbi tabure i spreči da se stvor svali na njega. Frinip se okrete ka meni. Kao ni za flautu, nisam znala odakle je izvadio par crvenih patika. Izgledale su slično kao duboke starke samo što su imale Hermesovo žezlo.
“Obuj ih! Uz pomoć njih moći ćeš da odvučeš pažnju Drekavcu sa visine!”
Gledala sam ga tupo, razrogačenih očiju. Nije valjda bio ozbiljan?
“Šališ se? Ti sada hoće da ja isprobavam patike dok mi prijatelje napada ova karakondžula?!”
“OVO nisu obične patike!”
“Ma, ne zanima me! Nema vremena!” viknula sam na njega i pre nego što je mogao da mi ispriča nešto više o patikama, zgrabila sam prvo pakovanje kineskih štapića koje sam videla i odjurila prema Drekavcu.
Aleksej je idalje bio prikovan za pod sa čudovištem na sebi. Približila sam se stvorenju sa namerom da ga povredim. Osetilo je moje prisustvo i odmaklo se od Alekseja kako bi napalo mene. Međutim, reagovala sam brzo. Pre nego što je moglo da me ikako ozledi, gurnula sam mu štapiće u levo oko. Zateturalo se unazad, jaukući. Zvuci koje je ispuštao su bili užasni u glasni. Išlo je ka prozoru. Onda sam se setila zašto sam imala onaj čudan osećaj da nešto nije kako treba kada sam shvatila da je Drekavac. Kako mi to nije ranije palo na pamet!
“Ampele! Gurni čudovište na svetlo! Bolji ga se. Trebalo bi da ga ono ubije!”
Ampel, iako prestravljen, klimnu glavom. Baš u tom trenutku, Drekavac je došao k sebi i iščupao štapiće iz oka. Međutim, Ampel je bio brži. Kako je znao i umeo, bacio se na stvora i gurnuo ga na svetlost dana. Slike koje su usledile su bile užasne, a zvuci još gori. Drekavac se micao u bolovima, vrištao kao da traži pomoć. Umirao je polako, raspadajući se i pretvaraju se u prah. Urlici koje je ispuštao su nas naterali da žalimo činjenicu što imamo uši. Nakon što je sasvim nestao, ostao je za njim samo prah.
Svi smo disali teško od umora i adrenalina, a srca su htela da nam iskoče iz grudi. Frinipu su čak i klecala kolena.
“Nikad nisam video da čudovište tako bolno umire...” prošapta, kao za sebe. Nismo se obazirati na njega.

Sledeća stvar koju sam znala jeste da smo bili lice u lice sa našim razrednim starešinama. Izbacili su nas iz tržnog centra. Doživotno, činilo se. Ovo se nije dešavalo... Ponavljala sam sebi. Oduvek sam važila za dete za primer. Ampel I Aleksej su imali sličnu reputaciju kod odraslih. Aleksej pogotovo. U osnovnoj školi je bio đek generacije, poosvajao je brojne nagrade sa takmičenja iz biologije i prve pomoći, a uz to je išao i u muzičku školu u kojoj je takođe bio odličan đak. U tim trenucima, grdnja i otrovne reči koje su izgovarali naši profesori su mi se činile strašnije nego borba sa Drekavcem.

“Smanjena ocena iz vladanja!?” povika Aleksej.
“Žao mi je, deco, ali ovaj skandal je ne trpeljiv! Ne samo što ste prebili jadnog psa lutalicu i razlomili imovinu tog restorana kao i susednog, ali nas uz to i lažete! Sram da vas bilo!” rekao je Ampelov razredni sa prekorom.
“Ali govorimo istinu! To čudo nas je napalo! I nije bio pas” rekla sam po stoti put.
“Gospođice Radović, navikli smo da imamo izjave o uočavanju čudnih bića od strane gospodina Luisa i gospodina Disa, ali nikad ne bismo očekivali takve budalaštine od tebe!” rekao je opet.
Aleksej i Ampel su kao mali često viđali čudne stvari u okolini. Tvrdili su da viđaju stvorenja iz grčke mitologije. To ih je i približilo nakon što smo Aleksej i ja počeli da se družimo sa Ampelom. Škole su bile upućene u ovo i često bi išli kod psihijatra na razgovore. Meni to nije smetalo. Sećam se da sam i ja imala slične epizode kao dete. Međutim vremenom su prestale od kako sam počela da nosim neke mamine biljke u gumicama za kosu. Ne znam zašto, ali to mi nije bilo čudno iz nekog razloga.

Povratak kući je bio bolan. Niko od nas troje, uključujući i Frinipa koji se našao u sedištu pored, nije hteo da priča ili radi išta osim da sedi osramoćen. Krajičkom oka, primetila sam neku figuru u poljima. Ličilo je na starca. Trgoh se kada čujem svoje ime izgovoreno šapatom. Evangelina... Videla sam da su se i ova dvojca trgli, pogledali smo se zbunjeno. Sa druge strane Frinip je izgledao kao da je video sopstvenu smrt pred očima. Bio je užasnut, ali nije to hteo da pokaže. Nisam shvatala zašto. Odjednom ustade i priđe mi.
“Eva? Imaš li kredit? Moram da obavim hitan poziv.”
U tim trenucima život mi se urušavao, tako da sam slegla ramenima i dala mu telefon. Međutim zaprepastila sam se kada sam videla koga je nazvao.
“Dobro veče, gospođo Radović. Frinip je kraj telefona... Da, da, taj Frinip... Gorovac, jeste. Nemam vremena za ćaskanje. Vi i vaš muž morate smesta da dođete po Evangelinu, Ampela i Alekseja. Vreme je da odu u kamp...”