U ime ljubavi

6.

Bila je to teška noć. Iako je umor prekrio svaku misao, osećala sam kako mi ljutnja postaje jedini pogon. Moje kolege. Čekali su, napeti, dok smo koračali hodnicima policijske stanice, ka onoj jednoj sobi gde se svi računi uvek na kraju svedu. Ubica nas je čekao. Moja frustracija, želja za pravdom, bila je jača od reči i bilo kakvog ubeđivanja.

Kad smo ušli u sobu za ispitivanje, sve oči bile su uprte u mene. On je sedeo tamo, lice mu je bilo potpuno mirno, bez trunke kajanja, i to me dodatno razbesnelo. U mislima su mi se vrtela lica onih koje je povredio, strah koji je sejao svuda gde je prolazio. Udahnula sam duboko, čeličeći sebe, ali bes je iz mene progovorio.

"Ti sediš ovde, smiren, kao da nisi okrvavio ruke", rekla sam, polako birajući reči, ali sa ledenom hladnoćom u glasu. "Možeš li makar da pretpostaviš koliku si bol izazvao svojim delima? Porodice koje su uništene, životi koje si uskratio… Da li imaš imalo savesti, ili je to za tebe samo još jedan posao?" Njegov pogled nije odavao ništa. Samo tišina i izazovni osmeh, kao da uživa u mojoj frustraciji.

"Nemaš ti pojma šta je savest, zar ne? Ti si samo još jedan manipulativni monstrum koji misli da može da se izvuče sa svime. Ali ja ti garantujem da nećeš izaći odavde sa osmehom na licu," rekla sam, usmerivši prst ka njemu. Gledao me je, bez reči, i ta tišina je samo dodatno dolivala ulje na vatru.

Pokušala sam da ga nateram da se slomi, da makar prizna svoju krivicu, ali nije se pomerao. "Misliš da si pametniji od zakona? Da možeš da manipulišeš nama kao i svojim žrtvama? Znaš li da ljudi poput tebe, na kraju, uvek završe na istom mestu  daleko od svetlosti, zatvoreni iza rešetaka? Misliš da si poseban? Da si iznad svega?" Njegovo lice bilo je kameno, ali primetila sam da mu se vilica napela. Bila sam blizu.

"Imaš li ijednu emociju? Kajanje, strah, stid? Bilo šta ljudsko u sebi, ili si postao toliko prazan da ti je jedino što osećaš zadovoljstvo u tuđem strahu?" nastavila sam, moj glas bio je pun preziranja. Na trenutak se činilo kao da će progovoriti, ali ostao je nem. Ta tišina, tako provokativna, bila je poslednji udarac mojoj samokontroli.

Nastavila sam, gledajući ga pravo u oči. "Pitaću te još jednom, i bolje ti je da sada odgovoriš. Svako ime, svaki zločin koji si počinio  da li te makar na trenutak probudi noću? Da li te ikad proganjaju lica onih kojima si oduzeo živote? Jer tebe, veruj mi, hoće. Pravda možda ponekad deluje sporo, ali kad te stigne, budi siguran da neće biti izlaza."

Dok su prolazili minuti, a moj bes nije jenjavao, ostatak ekipe je mirno posmatrao. Znali su da neću odustati. Moja rečenica za rečenicom bila je moj način da ga suočim sa svakim zlom koje je počinio. Nisam prestajala, nisam mu davala prostora da diše, da se pomeri, sve dok mu nije ponestalo teksta, sve dok nije počeo da skreće pogled. Ubrzo, bilo je jasno da se pred njim otvara samo jedna mogućnost da ostane potpuno tiho, ili da se suoči sa mnom. Odabrao je ćutanje.

U trenutku kad je ispitivanje završeno, pogledala sam ga poslednji put i rekla: "Nećeš proći nekažnjeno. To ti obećavam." Okrenula sam se ka ekipi i, čim smo izašli iz sobe, udahnula sam duboko, kao da otpuštam težinu koja me pritisla u toj prostoriji.

"Gotovo je. Dovoljno je za danas. Idite kući, odmorite se", rekla sam im, a oni su klimnuli glavom, iscrpljeni, ali zahvalni na završetku iscrpljujuće noći. Svi su otišli, a ja sam se sama uputila kući.

Čim sam kročila preko praga, osećaj umora, težak poput olova, prekrio je svaki deo mog tela. Uspeh koji sam postigla nije mogao da potisne iscrpljenost. U trenutku kad sam se spustila na kauč, telefon mi je zazvonio. Bio je to moj brat, spreman za večernje zadirkivanje i šalu, baš kao i uvek kad mi najviše treba opuštanje.

"Hajde, jesi li živa tamo ili si zaspala na hodniku stanice?" šalio se. Nasmejala sam se, prvi put tog dana.

"Ne samo da sam umrla, nego sam i tri puta umrla pa ozivila", rekla sam, a on se nasmejao.