Osvojiti mene

8.

Anđela POV

Nisu mi promakli Danteovi pogledi koji pokazuju da je zainteresovan za mene, nije mi ni promaklo odmeravanje onog čoveka.
Ali na sve sam to navikla tako da nisam ni potrešena posebno time.

Za danas smo završili, a ja sam najiskrenije počastvovana time što sam ja jedna od prvih osoba van porodice Moretti koja je videla prvu kolekciju.
Pratili smo uputstva koja su ostavili njihovi pradeda, i ostala porodica koja više nije sa nama. I uradila sam svaku pozu koju su oni opisali za koju su verovali da će se savršeno uklopiti sa tim kompletom nakita.

I verujte mi, dobro su mislili jer su slike ispale savršeno!

Ostalo je još dosta posla ali ipak se radujem, jer ovo je baš ono što sam oduvek želela.
Sviđa mi se ovaj posao, i već sam počela da dobijam još ponuda za modeling.
A neke od njih mi se baš sviđaju.
Ugovor sa porodicom Moretti traje četiri meseca. Svaki mesec za jednu kolekciju.
Po jedan mesec za kolekciju da zasija, što ja ipak mislim da je malo, ali to je stvar dogovora njihove porodice, a moje mišljenje nije važno.

Dogovor je da prva kolekcija prvo mora da se slika, da se naprave slike za magazine, pa onda da ih nosim da nekim važnim događajima.
Meni nije to problem, a oni ipak misle da me forsiraju puno.
Gospođi i gospodinu Moretti sam se baš svidela, a i oni meni.
Mislila sam da će biti snobovi kao svi ostali bogataši koje sam upoznala.
A oni su duše od ljudi, mada, njihov sin mi je još uvek misterija i nek ostane tako, meni odgovara.

Presvukla sam se i kada sam uočila da nema moje ogrlice počela sam sa paničim.

"Ne, ne i ne."

Tiho govorim dok tražim svoju ogrlicu.

"Gdje je?!"

Sada već glasnije upitam samu sebe.

Gdje sam je ostavila?
Pa nije mogla tek tako da nestane.
Prekrijem lice rukama kada sve pretražim a od ogrlice ni traga ni glasa.

Počeću da plačem, ali setim se da u studiju ima još uvek ljudi pa se smirim.

Udahnem duboko, pa izdahnem.

Nije mogla da nestane.
Bila je u džep od mog šorca.
Skinula sam je pre nego što smo počeli sa snimanjem.
Pa nisam se nadala da će da mi neko preturati po džepovima.

Ova soba nije toliko velika i nabacana da ne bih mogla da pronađem ogrlicu, možda ju je neko uzeo.
Ali zašto bi uzeli običnu ogrlicu koja za njih nema nikakvo značenje.
Nije ništa specijalno, ali meni znači čitav svet.
Možda je neko znao da mi ogrlica znači toliko puno, pa su je uzeli kako bi me sabotirali.

Odmahnem glavom kako bih se rešila svih misli koje naviru i ponovo se bacim u potragu.
Ali posle petnaest minuta, od ogrlice ni traga.

"Zatvaramo!"

Začujem ženski glas koji sve preostale u studiju napomene da se brzo isti i zatvara za danas.

Uznemireno pokupim svoje stvari jos jednom bacajući pogled po prostoriji u nadi da će mi ogrlica zapasti za oko.
Ali ipak, to se nije desilo pa izađem iz te sobe razočarano i potišteno.

"Mia da li bi mogla da kada svi odu paciš pogled po studiju i potražiš srebrnu ogrlicu sa malim anđeoskim krilima? Naravno ako ti nije problem, ta ogrlica mi puno znači."

Tiho priđem starijoj ženi, ne puno starijoj, možda ima oko četrdeset godina. Čula sam iz Pablovog razgovora da ona često ostaje u studijima posle snimanja, da bi proverila ako slučajno nedostaje nešto ili slično.

Moram i da pohvalim njen izgled, da nisam videla takođe slučajno na nekom papiru njene godine nikada ne bih poverovala,jer ova žena je bomba.

"Naravno mila."

Ona voljno prihvati te ja odahnuh.
Iskreno sam mislila da će da me odbije.

"Hvala puno! Dugujem ti! I takođe, ako nije problem neka ovo ostane među nama."

Zatražim još nešto od nje što ona ponovo voljno prihvati.

I tako, napustila sam studio sa malim olakšanjem. Možda se ogrlica samo zagubila negde.
Nadam se da je tako i da ću ukoliko je sjutra imati je ponovo.

Stvarno se iskreno tomu nadam.

_________

Uživajte😘