Osvojiti mene

5.

Anđela POV

"Mislim da sam ga našao!"

Glasno se začuje u trenutku kada uđem u prostoriju u kojoj se održava nešto na šta me je Viki pozvala kao njen plus jedan.

U trenutku svi pogledi su na meni i par ljudi sa kamerama krene da trči ka meni, a ja kao zaleđena stojim dok blicevi i pitanja lete na sve strane.

Izgubljeno vrtim glavom u nadi da će me neko spasiti, i bukvalno ruka spasa me povuče i nađem se prikucana za nečija neverovatno razvijena leđa.
Taj neko me vuče a ja ga pratim, pa- zašto? Pojma nemam. Ali dobro je sve dok smo dalje od onih ludih ljudi.

"Stani! Šta se dešava?!"

Istrgnem svoju ruku iz ruke ovog muškarca kada procenim da smo na bezbednoj udaljenosti od novinara.

Ja iščekujem odgovor da pitanje koje sam prethodno postavila, a on me iskulira i poče da priča na telefon sa nekim.
Ne razumem o čemu se radi, baš kao i pitanja koja su mi novinari postavili.

Pa u Italiji si budalo!
Ciknem na sebe u sebi.
Naravno da te neće iko razumeti.
Italijanski grozno pričaš! Bolje da ćutiš! Ako išta malo ga razumeš, pa ako bi te neko kidnapovao možda bi se i spasila.

Bože o čemu mislim!

Opet nastavim da ispitujem ovog čoveka, a on priča na telefon potpuno me ignorošući.

"Ućuti više."

Stavi mi ruku preko usta time me ostavivši potpuno nemom.
Pa kada razumeš šta te pitam što nećeš da odgovoriš!?

Gurnem njegovu ruku sa svojih usta zgroženo. Ne plaćam ja kreme i šminku bogatstvo da bi ti stavljao svoje prljave ruke po mojoj faci!

"Ko si ti da mi kažeš da ćutim?"

Neće meni niko da naređuje.
Majku rođenu ne slušam, a ne strance.

"Ma nosi se."

Kažem sebi u bradu i krenem niz hodnik u nepoznatom pravcu.
Podigla sam malo haljinu kako bih mogla bolje da se krećem i ako bih morala u kojem slučaju da potrčim.

Šta ja znam.
Sve se očekuje od današnjih ljudi.

"Dove?!"

Začujem iza sebe ali ne skontam šta ta reč znači, pa ubrzam korak.
Uspaničim se kada iza sebe takođe začujem da je krenuo za mnom i to ni malo polako.

Dante POV

"Dove?!"

Malo glasnije nego što sam mislio upitam ju gde će i pokajem se kada vidim da je ubrzala korak.

Odmah krenem za njom, jer je zabranjeno da ide tamo i ako bi je čuvari videli, popila bi ogromnu kaznu.

Mada nije moj problem, otac je kriv što smo se svi našli u ovakvoj situaciji.

Pa ne možeš samo tako da uperiš prst u nekoga iz vedra neba.

Vidi se da devojka nije odavde, strankinja je i ovo joj se desi.
Prosto nezamislivo.
Moraću da održim važan razgovor sa svojim ocem, jer kako više stara tako postaje sve više detinjast.

Potričim za njom i napokon je dohvatim.
Uzmem je za ruku, tj. lakat i povučem je tako ju zaustavivši.
I okrenem je tako da budemo licem u lice.

"Dvadeset pet miliona."

________

Dobro večeeee

Nadam se da vam se svidjaa
Ljubaccc😘