Moja tamna strana

20.

Sljedećega jutra pada snijeg.

Zakopčavam remen na hlačama istodobno pokušavajući iskopati iz dubina kovčega svoje gležnjače od crne kože s niskim potpeticama i debelim potplatima. Težak pothvat.

Kad napokon pronađem plastičnu vrećicu u koju sam ih bila spremila i izvadim je, okrenem se prema Becky koja još uvijek leži u krevetu (izjavila je da želi još malo ležati kada smo mi ostale počele ustajati). U sobi smo same, Sonia je u kupaonici a Laura još doručkuje.

-Hajde, ustani- požurim je.- Nemamo baš previše vremena.

-A mogu li ostati u hotelu?- zamoli me Becky tiho.- Ne osjećam se baš najbolje.

Priđem njezinom krevetu, dvoumeći se. Otac i Lynn su na poslovnom sastanku i ako mi sad otiđemo, ostat će potpuno sama.

Razmišljam još nekoliko trenutaka, no kad Becky konačno uspije uhvatiti svojim molećivim pogledom moj, predam se:

-Dobro, ostani. U hladnjaku ima hrane i pića. Imaš mobitel, tako da me zovi ako nešto ne bude u redu.

Becky kimne. Poljubim je u čelo, dohvatim sa svoga kreveta kaput, kapu i torbu te napustim sobu.

Prvih dva sata moji prijatelji i ja samo besciljno tumaramo gradom, često zbijajući šale, dok se napokon ne zaustavimo u jednom kafiću i ne sastavimo nešto što barem malo sliči nekom rasporedu. Pa ipak, stignemo razgledati dosta znamenitosti. Flatiron, Chrysler Building, pa dosta vremena na Times Sqareu kojemu se Laura i Jensen iz nekog razloga nisu mogli prestati diviti. Onda sam tatinom karticom platila karte za trajekt koji vozi do Liberty Islanda i natrag pa smo vidjeli i legendarni Kip slobode. Nakon toga je Jensen nas ostale nagovorio da odemo u Madison Sqare Garden.

Na kraju udovoljimo i Lauri i Soniji te posjetimo jedan od trgovačkih centara, gdje one odmah pobjegnu u neku trgovinu, a ja ostanem u kafiću s Blakeom i Jensenom, pijuckajući svoju kavu.

-Mislim da će njihovi roditelji biti jako nezadovoljni kad se vrate kući- Jensen glavom pokaže Soniju što stoji na blagajni s čitavom hrpom odjeće ispred sebe i prodavačicu koja, uz topao osmijeh, provlači njezinu karticu kroz čitač.

-Aha- kimnem, gledajući kako Sonia uzima svoje vrećice i prepušta mjesto ispred blagajne Lauri koja, čini se, ima još više odjeće za platiti nego ona.- Već vidim izraz na licu Sonijinog starca.

Tiho se smijemo. Sonia i Laura izlaze iz trgovine, ulaze u sljedeću.

-E da- oglasi se Jensen najednom, kao da se nečega sjetio.- Što ste vas dvoje noćas radili na balkonu?

Blakeu obrazi blago pocrvene, no ja se, srećom, snađem:

-Nije mu se spavalo. Ja sam izašla s njim na balkon, pričali smo, bilo mi je ledeno pa sam se pokrila drugim krajem njegova pokrivača. Imaš još pitanja?

Očito sam to izgovorila tako brzo i sigurno da sada čak ni naš cinični Jensen ne zna što reći.

-Dobro- kaže naposljetku uz nesiguran smiješak.- A ja sam već počeo sumnjati da postoji neka kemija između vas.

Glasnice su mi oduzete na točno jednu sekundu.

-Kemija?- izgovorim, trudeći se zvučati podrugljivo.- Mi smo najbolji prijatelji. Mislim da ti to sve govori.

Jensen kimne, Blake uperi pogled u logotip Starbucksa na svojoj čaši.

Od opće napetosti nas izbavi iznenadna zvonjava mog mobitela.

Izvadim ga iz džepa kaputa i pogledam na zaslon. Zove Becky.

-Molim?- javljam se.

-Netko je u našoj sobi- Beckyn je glas prestravljen. Šapće.

-Čekaj... O čemu pričaš?- zbunim se. Po mome izrazu Blake i Jensen shvate da nešto nije u redu te njihovi pogledi postanu zabrinuti.

-Netko je u našoj sobi- ponovi Becky.- Bila sam u spavaćoj sobi, čula kako netko otključava vrata, ali nisu bili tata i Lynn, više ih je. Sakrila sam se na balkon.

Nakon tog se objašnjenja istinski zabrinem.

-OK, ostani tamo, zovi policiju, doći ćemo koliko brzo možemo- odgovorim.

Becky krene odgovoriti, ali ne stigne. Sudeći po zvukovima, netko joj je izbio mobitel iz ruke. Čujem njezin vrisak, zatim udaljene korake, pa se veza prekine.

-Moramo ići- ustanem se tako brzo da umalo prevrnem stolac.- Netko je provalio u našu sobu i oteo Becky.

Gestikulirajući dozovemo Lauru i Soniju iz trgovine te one dođu. Brzo hodamo prema izlazu dok im Blake objašnjava u čemu je stvar.

Vožnja podzemnom željeznicom do stanice pokraj Plaze mi se učini neobično dugom. Kad se vlak napokon zaustavi, istrčimo čim se vrata otvore i poletimo stepenicama prema izlazu.

Na recepciji Plaze je sve mirno, nema ni najmanje naznake tome da je netko upravo prošao ondje vukući za sobom otetu djevojčicu.

Isto tako i u našemu hodniku, pa i u zajedničkoj prostoriji sobe. Na bravi nema znakova oštećenja, što znači da je netko od osoblja hotela dobrovoljno pustio otmičare unutra.

-Eileen- Blake obrati moju pozornost na sebe i pokaže niz crvenih točkica pokraj kauča.

Tiho vrisnem i priđem im. Crvene su točke, nesumnjivo, krv. Red kapljica krvi se proteže od mjesta na kojemu sjedim pa sve do vrata balkona koja su otvorena.

Približim im se. Ondje je, na vanjskoj strani dovratka, jedna veća mlaka krvi.

-Najvjerojatnije su je udarili nekim tupim predmetom u glavu i tako nokautirali- reče Blake.- Vukli su je odavde do kauča, a tamo su je podigli i zatvorili joj ranu.

-Šuti, Sherlock, ne pomažeš- grubo ga ušutka Jensen.

Onda moj mobitel ponovno zazvoni.

Brzo ga izvadim iz džepa te se moji prijatelji okupe oko mene, svi, kao i ja, gledajući u zaslon mobitela.

Privatni broj. Teško da je to slučajnost.

-Stavi na zvučnik- preporuči Sonia tiho.

Kimnem, prihvatim poziv i učinim kako je rekla.

-Um... Halo?- nesigurno izgovorim.

Prođe nekoliko turobnih sekundi prije nego što nam odgovori jeziv, mehanički, zacijelo iskrivljen modifikatorom glas:

-Zdravo, vješci i vještice. Inkvizitor ovdje.