Vampire Wears Dresses

VAMPIRE WEARS DRESSES - PART 4 - Dolazak Chi u odeljenje.

Mizuki's P.O.V.

Proslo je vec nekoliko dana od tog surovog dogadjaja, jos uvek mi nije bolje. Raspust nam se zavriso, pa smo krenuli u skolu. Razredna nam je u skoli predstavila novu ucenicu, Chi. Nisam mogla da verujem. Vampirica ide sa mnom u odeljenje, i ja to jedina znam. Trudila sam se da ne buljim previse u nju, jer ce pretpostaviti da znam ko je ona. Sigurno vec zna, po njenom pogledu. Cim je usla, ostro je usmerila svoj jeziv pogled ka mojoj klupi. Sedela sam sama, plasila sam se da joj razredna ne kaze da sedne pored mene, kad sam pomislila na to obuzeo me je strah, poput onog kada ocekujemo da ce nam nastavnici vratiti kontrolne i reci koje smo ocene dobili. Ali na srecu, nije sela pored mene, vec ISPRED MENE SA MOJIM DRUGOM! Trudila sam se da ne gledam u nju. Prevrtala sam nesto po torbi dok nije sela.

Konacno je poceo cas. Ponekad bi se okrenula prema meni, ali sam se trudila da ne obracam paznju. Ako bih je pogledala, prvi put, rekla sam: ''Cao!'' kao sto bih svojoj drugarici. Nisam htela da je se plasim. Nisam bila sigurna da je ona vampirica. Ali ipak, ko bi drugi mogao da rastrgne Kirai onako, nego vampir? Covek to ne moze uraditi. Mozda, ali bi mu dugo trebalo. Ne moze za nekih pola sata sve to da uradi. A i ne bi mogao da pije tudju krv. Postoji mogucnost da je to neko uradio, neko ko je zarazen besnilom. Ali, ne verujem u to. Ne bi mogao tako neprimetno da je zgrabi pored onoliko ljudi. Nisam mogla toliko da razmisljam o tome, trudila sam se da se fokusiram na cas, jer, fizika nije jedan od predmeta koji mi lakse ide.

Kada se zavrsio cas isli smo na mali odmor....A zatim......Vampirica je gledala u mene, ni u koga drugog, samo u mene. Sve vise sam mislila da ce nesto da mi uradi, tako da sam se trudila da uvek budem na mestu gde ima nekog nastavnika, ili, pak, vise ucenika. Jedna drugarica je to primetila, i pitala me:

-''Zasto nova ucenica gleda u tebe...? Uplaseno sam joj rekla da ne znam, nisam mogla da otkrijem sta mislim, pomislila bi da sam luda, i ispricala bi svima. Na velikom odmoru sam primetila da se svi druze sa Chi, ili, bolje da kazem, vampiricom Chi. Skoro celo odeljenje okupilo se oko nje. Cinila im se posebnom, mislim, nema svako ljubicastu kosu i ljubicasto-plave oci. Pitam se samo, kako joj se nisu videli oni vampirski zubi? I, kako to da se tako kontrolise? U filmovima... Ok, u filmovima je sve moguce, ali, u filmovima vampiri cim osete krv ili coveka ne mogu da cekaju, a da ga ne napadnu. Jos je skola bila puna. Ne znam. Zelela sam da se druzim sa njom, i pridruzim toj nejnoj grupici, da ne bi pomislila da se ne zelim da se druzim, da je izbegavam. Nisam takva. Samo sam je se plasila... Cim sam prisla, ona se zagledala u mene. Svi su se cudili, i pitali: ''Zasto li gleda u nju? o.o'' Da se ne vidi da sam uplasena, htela sam da se ponasam sto normalnije. Pozdravila sam ih sve, a posebno Chi, jer je nova ''ucenica''. Nije mi bilo jasno, je li to ona namerno upala u odeljenje gde sam ja? Nista mi nije jasno.. Toliko pitanja... A jedva jednog odgovora... Nisam htela toliko da se tresem, da ne pomisle da sam neka cudakinja. Nisu ni o cemu pricali. Samo su se divili njenom izgledu, zapitkicali je kako ima takve oci. Pitala sam se sta ce sada reci. Zarko sam zelela da se razderem: ZATO STO JE VAMPIR! ETO ZATO, PITATE SE KAKO JE NESTAO ONAJ KAITO, ONA GA JE POJELA, KAKO JE UBIJENA KIRAI, ONA JU JE POJELA! Ali nisam mogla... Svi bi mi se poceli smejati, a ona ko zna sta bi mi uradila... Tako da sam samo cutala, i glumila da se ''divim'' njenom izgledu. Sve vreme me je vrebala. Dok nije zvonilo.

Zavrsio se i poslednji cas, konacno. Doslo je vreme da se ide kuci, ja sam se toliko uplasila, i morala sam da pitam drugaricu moze li da me isprati.. Iako mi kuca nije daleko. Ali, Chi je bila iza nas, i sve je cula. Cak nas je i pratila. Bila je iza nas sa jos nase dve drugarice i jednim drugom. Dosli smo do moje ulice, tako da nisam vise trazila od Miku da ide sa mnom, mogla sam vec i sama. Njih cetvoro, Chi, Sakura, Sasuke i Daichi nastavili su svojim putem niz moju ulicu. Ne znam gde su onda otisli. Nisam ih nigde cula.

Bilo je negde oko pola jedan, bila sam jako umorna i morala sad da idem u krevet. Bila sam na telefonu jos nekih pola sata, tek da vidim sta ima novo na FB-u, tviteru... Polako me je savladavao san, pa sam odlucila da ugasim telefon, i u tom trenutku, cula sam jak vrisak, nije bio toliko blizu moje kuce, ali cuo se. Bila sam toliko umorna da sam pomisila da mi se samo pricinjava, cim ni Kirain pas nije poceo da laje, a roditelji nisu reagovali na to. Doduse nije bio toliko jak da bih rekla da sam ga stvarno cula, tako da sam nastavila da spavam.