Nije istina ono što kažu da to od sebe odjednom dođe. Nije istina ni da postoji konstantna potreba i misao o tome. Zapravo, retko kad sam uopšte razmišljala o svom životu i o tome da li želim da nastavim da ga živim ili ne. I znam da često pominjem terapiju i lekove bez nekog objašnjenja (u suštini niko nije ni pitao, dakle niko se ne buni, je l' tako?), ali kako i ne bih jer ona tome tehnički i služi ― da promeni život i životne navike i da ga poboljša. Dakle, otkako sam započela svoj prvi tretman i otvorila prvu bočicu tableta otvorila sam i svoj um i način na koji gledam stvari. Postala sam svesnija svog okruženja i ljudi i stvari koje su se dešavale i generalno života što je valjda i trebalo da se dogodi jer je, tehnički, u tome i poenta svih gluposti kojima su me kljukali. I naravno to bi bilo idealno da je i to moje okruženje, i ljudi, i stvari koje se dešavaju i taj život generalno idealan. Na pamet su mi padale razne stvari, javljali užasni glasovi i likovi, nedostatak sna i potrebe za istim. Prestala sam uopšte da prilazim ogledalu jer sam mrzela sve što sam postala, ne toliko fizički, već ono iznutra. Mrzela sam jebenu nakazu koja sam postala, a možda sve vreme i bila. Ubedila sam sebe da ne zaslužujem da budem ovde. Rekli su da se dešava ponekad i da je to, opet, zbog lekova.
Taj dan stvarno nije bio moj dan, a na neki način tako jeste. Došla sam kući kasno jer čak i bolesna derišta kao što sam ja moraju da idu u školu. Već dugo planiram da ovo uradim, istovremeno pokušavajući da odvratim sebe od toga. Sela sam i odlučila da svojima ostavim bar poslednji deo sebe. Zaslužili su koliko-toliko. Pošto nisam baš dobra s pričanjem odlučila sam se za pismo. To se valjda i podrazumeva, mislim da li će neko stvarno reći svojim roditeljima da će se ubiti? Mislim, pre nego što to zapravo uradi. Dakle, pismo. Nije mi bilo teško da ga napišem, navikla sam da lažem o sebi kao deo terapije. Doduše, ovog puta bi trebalo da budem iskrena, ali da sam stvarno mogla da budem iskrena sa njima, do ovoga ne bi ni došlo. Naškrabala sam neke gluposti, rekla majci da je volim i da ne tuguje previše (verovatno bi joj teže palo to što nije i ovaj aspekt mog života uspela da iskontroliše, ali avaj). Sela sam i malo razmislila o svemu. Bila sam jako umorna i sva nikakva, valjda se takvi ljudi ubijaju i niko me ne bi osuđivao ni da su me našli u prašnjavom džaku sa masnom kosom skupljenom u gnezdo koje rado nazivam punđom, ali ipak sam ja, kao izuzetno lenja i, kao što sad možemo da zaključimo, ne tako aljkava osoba, odlučila da ovo ipak ostavim za neki drugi dan. Želja za životom punim radosti i uzbudljivih doživljaja me je davno napusti, valjda onda kada sam shvatila da je to praktično nemoguće za nekog kao što sam ja. Dakle, neki drugi dan. Da bar za svoj poslednji dan budem lepa! Majka bi me ćušnula laktom i rekla da ne pričam gluposti. Nasmejala sam se. Uvek sam se smejala u pogrešno vreme. Svejedno sam sačuvala pismo, u slučaju da mi fali inspiracije tog dana kad budem dovoljno lepa da se ubijem.
Naravno da je suludo čekati dan kad se osećate lepim i iole prijatno u svojoj koži jer ko bi tada prosto želeo da ne živi? Naravno da nisam dočekala takav dan. Držala sam se poprilično dobro neko vreme i u jednom trenutku sam zapravo pomislila da je sve bilo besmisleno i da možda život i nije tako loš. Nažalost, rekli su mi da se i to dešava zbog lekova. Ovakvi trenuci brzo su prolazili ali sam im se uvek radovala i pamtila kao neki podstrek da se održim u životu bar još na kratko.
Dolazim kući nakon relativno dobrog dana u školi. Bio je jedan od ne tako dobrih perioda, ali držala sam se. Zatičem raskopčani kofer na sred hodnika, kraj njega oborena komoda, ramovi od slika i parčići stakla, među njma razbacane kravate, čarape i muške košulje. U uglu prestravljena majka u suzama, sklupčana zubima zadire u kolena, modrim prstima stiska ostatke polurascepane "porodične" fotografije, zajedno sa komadićima stakla koji su ispali iz rama. Moj čitav svet se raspada. Otac odlazi. Užurbanim korakom je preskače i baca stvari u kofer. On odlazi. Nespretno zatvara kofer istovremeno navlačeći kožnu jaknu sa zastrašujućim seckanjem u svakom pokretu i najzlobnije namrgođenim izrazom na licu. On odlazi. Prolazi pored mene i za sobom zalupi vrata tako snažno da okonča prethodnu tišinu, a započne novu. Stojimo tako, majka i ja, u novoj tišini. Nepomično, nemo, bledo. Rasulo. Gubim se. Odlazim u kupatilo i raskopčao se i poslednji konac koji me je držao celu. Polusvesna, s najvećom knedlom u grlu i besom drhtavim rukama otvaram sve fioke i pregrade. Trpam svaku jebenu tabletu u usta. Sedam u tom nekom šoku na pod, zadirem noktima u butine i čekam da se sve završi. Ništa se ne dešava. Izlazim i odlazim u svoju sobu. Majka je i dalje u uglu hodnika. Nije joj trebalo i ovo. Meni jeste. Nije bio pravi trenutak da mislim samo na sebe. Morala sam. Ni nakon par sati ništa se ne dešava. Jedina stvar koja mi je zadavala mučninu jeste boravak u ovoj kući. Shvativši da nisam uspela ni da okončam život u kom sam već sve ostalo uradila pogrešno, izlazim iz kuće kao da se ništa nije desilo. Majka više nije bila u uglu hodnika. Valjda ni ona nije mogla da je podnese. Sa društvom sam na uobičajenom mestu. Nude mi alkohol koji oberučke prihvatam ne razmišljajući o svemu što se dogodilo. Sve je super. Svi su odlično raspoloženi, recimo da sam i ja. Bila. Valjda. Valjda je alkohol ubrzao proces. Srušila sam se među njima. Ne znam koliko im je trebalo da primete. Nepomično, nemo, bledo. Rasulo.
