U savršenom svetu, ja sam vulkanski pepeo, a ti kapljica kiše. Naše su duše stvorene od plave gline i šećera. Naše kosti dodiruju okeane, naši nokti jedu kožu. U savršenom svetu imam dvadeset i dve, a ti me pitaš da li te se sećam. Naravno da se sećam. Govoriš mi o onom vremenu kad je vatromet u stvari bio staklo koje lomi nebo, o onom vremenu kad su naša srca bila orkestar požude, o onom vremenu kad smo jedno drugome vrat ukrašavali zubima, usnama i jezikom. Tražim ti prozu, ti mi odgovaraš poezijom. Da li se Afrodita ovako osećala? U savršenom svetu, ti učiš arapski dok ja spremam testeninu. Muzika je toliko glasna da predstavlja dom u našim grlima. Fotografišemo svoja kolena, zglobove, razmak među svojim butinama. Smeješ se nečemu na televiziji, ja razgovaram sa svojom majkom telefonom. Neko kuca na vrata, a svet miriše na ljubičice i mokre oluje. U savršenom svetu ljubim te. Prvi put. Poslednji put. Iznova, iznova i iznova. Govorim ti o sastavu Sunca, odgovaraš mi morem. U savršenom svetu, tela su nam ispunjena takvom strašću da se topimo u cement, proključavamo jedno u drugo. U savršenom svetu, ti si čitava dimenzija, a ja sam bog.
