Otvaram oci i vidim. Vidim sebe kako lezim. To nisam ja ja sam ovde stojim. Zasto su moje haljine prekrivene crvenom tecnoscu? Zasto moja ruka lezi ispod belog plasta? Pokusavam da je probudim. Drmam je za rame i sapucem joj. Milujem je po licu ne bi li osetila hladnocu mojih prstiju. Ne budi se. Da li zna da spavam ? Vidim ga , mozda je njegov glas probudi. Ali kako da mu pokazem. Slika , practice secanje. Kao vetar je nosim i donosim je do nje , a on je prati. Uzas na njegovim ocima se nije mogao opisati. Osecanja su se izmesala. Pao je na kolena. Probudi me govorila sam mu. Naslonio ju je na kolena , stavio svoje celo na njeno i poceo da joj prica. Ni on nije znao sta ali osecanja nisu bila duboka , nisam ih cula . Pricaj dublje i glasnije , pricaj da te cujem. Video je da se ne budim, to ga je slomilo. Nikad i ni sa cim se nije vezao za nju u proslosti a sad ih je krv spojila. Osecao se odgovorinim za tudji zivot iako je taj zivot bio samo pojava u njegovom. Nije trebalo da umres rekao joj je, nije trebalo da spases moj zivot koji te je unistavao I pre. Vidim da si me volela , ali zasto je trebalo da dodje do ovoga da bih to znao. Cula sam ga , cula sam njegove reci. Treba da se vratim. Zasto? Sta se desava? Zasto ne mogu da udjem u nju ? Ne cekaj te ne odnosite je , ostacu zarobljena ovde. Ne moje telo. Pokusaj da ga pratim ali nisam mogla dalje od nekoliko metara. Vezena sam za ovo mesto kod stanice. Izgleda da ipak nije mogla da nadje spokoj u svojoj dusi. Izgleda da ipak nisi bila spremna da odes odavde. Izgleda da tvoj put jos uvek traje na zemaljskom svetu.
