Kad bih morala da kazem jednu rec koja bi opisivala mene iznutra , rekla bih mrak. Svako vece kad sklopim oci i krenem da analiziram svoje misli, shvatam da ne mogu da ih ispratim. Ne vidim ih ali osecam, i vodim se time. Da ih pratim kroz crnilo. Na kraju uvek zavrsavam na jednom mestu, kome kad se priblizim osecam da me sve u meni boli. Osetim kako mrak postaje crnji, osecam tezinu malenog prostora koji lebdi u sred mene. Vrata bi se otvorila cim bi potrazila neko utociste. I sa druge strane njih isto bi bio ambis, ali ovde cujem zvuk kapanja. Poput zvuka u nekoj pecini, gde voda u daljini kapa. Uvek kad udjem tanka je granica hocu li se odrzati na povrsini ili upasti u dubine. Uvek deo mene se nalazi pod vodom. Osecam hladnocu koja greje moje srce. Prestajem da se krecem. I propadam, dublje i dublje...Cim propadnem nadjem se ispred vrata. Odlucila sam da ih zatvorim, odlucila sam da se pozdravim sa uspomenama toliko vrednim da sam mogla ostati i izdrzati crnilo koje je proisticalo iz tih vrata. Zbogom , volela sam te jako znas to, ali moram stati na kraj ovome i da si cinio najvece moje sunce, u poredjenju sa sad cinis moj najveci ambis. Zatvoricu vrata... Zbogom. I sada kad bih morala reci jednu rec koja bi opisivala mene iznutra, rekla bih belina. Belina otupelosti mojih osecanja u meni.
