U senci platana

Kazna 2/2

U apsanu sam ga smestio. Mater sam mu psovao i seme i sve sto je mrtvo i zivo na ovoj zemlji cemrenoj. Cela varos govorila je kako sam s uma sisao , jer , koji bi to otac sina u apsanu poslao. Ja jesam. Jos sam zandarima platio da ga tuku , ne jako , ali dovoljno da oseti bol i da mu se razmrdaju vijuge u glavi. Nijednom ga nisam obisao. Citavu godinu. Od tada , pa sve do svoje smrti , Natalija ni rec nije prozborila sa mnom. E bas me je namucila ! Za mene je to bio blagoslov Boziji. Barem vise nisam morao da slusam stalna centranja i prigovaranja. Jest' , bilo mi je zao kada se dve godine kasnije razbolela , i uradio sam sve sto sam mogao , duse mi, ali Vladislav mi je sam rekao da se nista nije moglo uciniti. Voda joj je usla u pluca i kraj. Kunem ti se , Ana , rodjeni sin joj je presudio. A bio joj je zenica oka. Onako lep i naocit , pravi kicos. Svalercina do zla boga. A ona bi , Bog da joj dusu prosti, kada god bi joj Lazar prisao , zasijala ko' bozicna jelka. Bas je volela tu vucibatinu. Ljutio sam se na nju , jos u mladosti , dok su decaci bili tek prohodali , jedan za drugim, sto na prvorodjenog nikada nije pazila kao na Lazara. Kao da se stidela svog prvenca . Zar je on bio kriv sto je bio rodjen sav zdepast , sa jednom kracom nogom, niskog rasta i sav nekako iskrivljen ? Nije ! Ni ja nisam bio srecan sto mi je prvenac takav , ali sam ga , ako ni zbog cega drugog , iz sazaljenja cesto drzao u krilu, pricao price iz naseg detinjstva , cak sam ga naucio i da jase. E tada sam vec znao da ce od tog decaka biti nesto. Trebalo je samo da vidis sav taj trud i upronost koju je moj Vladislav ulagao samo da bi ostao u sedlu, a znam da ga je celo telo bolelo, jer sam cesto slusao kako nocu jeca u svojoj sobi posle dana provedenog u sedlu. A voleo je konje , bas kao i ja. Zasigurno vise od Lazara. Zato je toliko daleko i dogurao. Doktor ! Gospodin ! Kao da je svojim neprestanim trudom , zalaganjem i upornoscu nadoknadjivao telesne nedostatke. Kao da je majci govorio : ,, Pogledaj me ! Ja sam tvoj sin ! Ucinicu sve da budes ponosna na mene , da me zavolis! " Natalija kao da sve to nije videla .Zato je valjda tako i skoncala , Bog da joj dusu prosti.

Ja sam se nasukao na ostre hridi samoce i cesto sam o tebi snevao. Na pepelu svojih zelja mastao sam o tebi. Mnogo si mi nedostajala. Ponekad bi me usamljenost bolela , a ponekad bih se uljuljkao u nju kao u majcino krilo. I svugde si bila ti, sveprisutna, ziva, sa onim sirokim osmehom sto je otkrivao lepe , bele zube i pravio po dve jameice na svakom obrazu. Nikoga kao tebe nisam voleo , Ana. Cak ni konje.

Ostala si vecno mlada u mome secanju. Pokusavao sam da te zamislim kako staris , ali nisam u tome uspevao, cak ni kada bih dugo zurio u svoj istroseni lik u ogledalu, umorne oci , cupave obrve i duboke bore oko usana . Ti si uvek bila drhtaj vremena koje neumitno prolazi, reka secanja i nebo moje ceznje koje je nad tobom sklapalo krila tajanstvenom miloscu. Kad god sam odlazio na reku, u njoj bih otkrivao tvoj lik, cak bi i mrtva Tisa tad procvetala , a zemlja pred nje se u sedef pretvarala.Cesto sam krisom posmatrao znana i nenznana biroska lica i mislio kako su velike njihove zablude, bas kao sto su i moje bile , kako su tihe njihove praznine i tuge. Mora da te je bolelo da se na mene priviknes , na moju dusu divlju i sramotnu, na ime od koga su svi bezali. Mozda si zato otisla ?

Oprosti ovom starcu na zanesenosti, ophrvala su me secanja ko da sam vec nebeskom ladjom zaplovio , a znam da necu jos, ima vremena , tek kada na ovom svetu svoju kaznu odsluzim. Bog te nagradi ako dopusti da sam svoje grehe okajes , a kazni te ako tvoje grehe okaju oni koje najvise volis. Nadam se da sam zasluzio Bozju milost.

Lazar je nestao iz nasih zivota posle apsane. Nikada ga vise nisam video. Kao sto sam ti vec rekao , Natalija se od tuge razbolela i nije dugo izdrzala. Raspitivao sam se kod svakog kocijasa u varosim, obilazio kafane , trazio njegove pajtase ne bih li kako doznao kuda li se ta budala zaputio. Nisu znali da mi kazu. Samo je jedan Lajos, fijakerista , ispricao kako ga je prevezao svojim fijakerom do zeleznicke stanice. Pricao je da mu je Lazar bio cudan , cutljiv i nekako odsutan, praznih ociju i zagledan u daljinu. Nije mogao da mu plati voznju , ali se stari Lajos dobro secao vremena kako se sin bogatog babe cesto u njegovim karucima vozio, dok je iza njih , u drugom fijakeru , svirala i pevala cela tamburaska banda, koja ga je pratila sve do Lastine ulice , ispod crvenog fenjera.Ne zalim ja , Ana , za sinom kojeg sam izgubio .Zalim za onim kojeg nikada nisam imao. Dzaba nama , vlasteli varoskoj i zupanskoj , sva pismenost i starostavna gradjevinskotrgovacka aristokratija , kad se nismo mogli sa vlastitom krvlju izboriti. I tada je sve naopako krenulo , moja Ana. Naopako.Retko sam iz bircuza izbijao. NIsam ni na groblje isao. Konje sam zanemario , a kastel zapustio. Otreznila me je Natalijina smrt. Kada je umrla , ko da sam , Bog neka mi oprosti , progledao. Odjednom sam video sve ono od cega sam godinama odvracao pogled. Ostarelog oca , grofa Fistera , koji u zoru odlazi u stale i tuguje sa lipicanerima, majku koja je postala tek sena , tiha , bolesljiva i neprimetna.Oronuli kastel i gordi letnjikovac , tvoj dom , u koji nikada vise nisam krocio. Otac je dao da se zakatanci i od nas trazio da vise nikada ne spominjemo ni tebe , ni tvoju mati , ni sirotog Djuku. mnogo je tugovao nakon svega sto se izdesavalo i od tuge se nikada nije rastao . Kada je Lazar nestao , a Natalija nakon dve godine preminula , grofica Fister je odlucila da od sveta ne mora vise da krije svoju bolest. Otac ju je , poguren i krut , klecavog koraka jedva fijakerom ispratio do varoske bolnice. Odlazili smo joj u posetu svake nedelje , ali ona je bivala sve dalja ,odsutnija i cutljivija. Zatvorila se u sebe kao onemocali leptir u svojoj cauri. Nikako vise donje nismo dopreti. Na posletku nas vise nije ni raspoznavala. Vladislav je sa decom cak iz Beca dolazio da je obidje nekoliko puta , ali ni to nista nije pomoglo. Julijana Fister je otisla od nas. Zauvek. Nedugo posle nje i matere ti , Lujza. A ja sam samo mislio kako ces se ti ipak vratiti...

Svako od nas nakon nekog velikog gubitka uvidi da je smrtan. Plakao sam i molio se, ja bezboznik i nevernik , toliko puta... Ne bojim se smrti , Ana, zato sto smrt nije samo tuga zbog rastanka . Smrt je i radost zbog oslobadjanja. Ne more mene crne misli , najdraza. Mori me tuga i pece krivica , jer znam da si zbog mene otisla. Osecao sam strah i u dusi sam znao da bi me mogla napustiti. Secam se kako sam te za rukav hvatao i podizuci rukav tvoje kosulje , ljubio jedva primetne , nevine , devojacke dlacice na tvojoj neznoj kozi. Kada si mi onomad stavila glavu u krilo , a ja prstima prelazio preko linije tvog tananog vrata, skidao maramu sa glave i pustao kosu da se raspe u mom krilu, osecao kao da tonem u jezeru gresne ljubavi, i vise od svega sam se plasio spasenja.

Ponekad mislim kako si me lako mogla zaboraviti, ali znam da ne bi zaboravila dugmence na svojoj kosulji , koje si uvek dodirivala za srecu kad god bismo odzacara ugledali. Onomad sam ti tako rekao da se uvek mene setis , kad dugme na kosulji dodirnes. Bila si veliki smisao mog malog zivota , moja Ana.

Tvoj Dimitrije