U senci platana

II Glava - Greh

 Otkada za sebe znam , poznajem i tebe. Ti si bio moj oslonac , ruka uz koju sam prohodala. Prvi osmeh. Rec. Godinama kasnije i svaka misao. Osamnaest leta sam provela uz tvoje poglede, prekore i tajne poljupce ispod krosnje platana.Koliko li sam samo ledenih zima provel osluskujuci tvoje srce , kako uz moje bije.  Nisam znala za zivot bez tebe , i zato je bilo prokleto tesko izdrzati vreme koje se predamnom prostiralo kada sam napustila kastel i vase grofovsko  imanje. Ali tebe nikad.

 Uvek sam se uz tebe privijala kao tama uz reku. Sve slutnje koje su godinama bile moje vile saputnice, uplitala sam u mucnu groznicu greha. Onog koji nisam pocinila. Crni koraci kroz bele horizonte misli uvek su me tebi vodili. Mislila sam da smo stvoreni za srecu. Da smo sreca , sami po sebi. Zar nisam bila uvek uz tebe? Seti se samo koliko sam te branila od grofovog gneva kada si se pijan i bludan u crvena ravnicarska obzorja kuci vracao. Da li si barem slutio koliko je velika moja ljubav bila , kada sam te cak i takvog , tudjeg , volela ? Ne mozes se odupreti ljubavi kada te pozove, cak i ako znas da je noz skriven ispod njenih perina. Ne mozes da ne snevas o onome kome si srce dao, cak i kada ti glas sumnje unisti snove , kao sto je severac onomad pustosio nase livade. 

 Nisam ja pobegla , Dimitrije. moj dom je i danas u tvom srcu.  Ponela sam sa sobom tajnu kako bih tebe od mene sacuvala.  A svih ovih godina u predivnoj, gospodskoj varosi snevala sam nase velike , devene astale za svadbe i dace, miris majcine lavande iz ormara , nabubrele rumene krofne , pokisle konje i svecarska odela, blato i dudovu burad. Snevala sam tvoj smeh iza muskatli na prozoru. Toplu letnju kisu, okasneli sneg i brigu. Snevala sam i ceznula. Nisi ti kriv.

Znas koliko sam volela nedelju. Ne zbog majcinog rinflajsai kolaca, nego sto me je otac svake nedelje po podne u varos vodio , pa sam se sita mogla nagledati polupraznih varoskih ulica , promaje u pustim dvoristima , dalekih pogleda nepoznatih prolaznika i sanjivih lica starica koje su dremale na klupama ispred svojih kuca. A iz kafane sam mogla cuti muskarce kako o sebi pricaju glasovima prelivenim rakojom i vinom. Jos ako bi otac dopustio da se najedem sladoleda dok mi svi zubi ne utrnu , mojoj sreci nije bilo kraja. Volela sam nasu varos , i danas je u srcu nosim.

Mislim da sam posle majcinog i ocevog lika , prvo tvoj upamtila. Maglovita su moja secanja na te rane dane naseg detinjstva, ali jasno pamtim tvoj decacki osmeh i sjaj u oku kada bih ti zatrazila ruku da se na nju oslonim. Volim da se setim leta , kada smo bosonogi trcali po imanju , igrali se skrivaca i oponasali gospodu koja vam je dolazila u kastel dok smo se na  plastovima sena odmarali i gledali bele oblake kako se valjaju po panonskom nebu. Bilo mi je nekako uvek zao grofice i njenih pozutelih , upalih obraza i praznih ocijukada bi je migrenozni napad bacio u postelju. A bilo mi je zao i majke , koja bi izmorena od rada , opsluzivanja gospe Julije i rvanjem sa njenim promenljivim raspolozenjem. umorna u nas dom vracala i odmah opasivala kecelju kako bi meni krofne umesila. Pa mi je jos dopustala nered u kuhinji da napravim, smejuci se mojim obrazima  belim od brasna i rukama umrljanim lepljivim , kiselim testom. Nikada me ni za sta nije korila, osim sto mi je neprestano ponavljala da si ti vlastelinski sin , a ja tek cerka sluskinje i kovaca. U tim godinama nije mi bila bas sasvim jasna staleska podela, iako sam je podozrevala u onim vecerima kada ste priredjivali slavlja zavase ugledne zvanice. Videla sam to po njihovim odelima , sesirima , damskim haljinama, svilenim rukavicama i salovima , i karucima koji su ih na imanje dovozile i sa njega odvozile. Virila sam cesto kroz prozor i sakom prekrivala usta kako bih prigusila smeh kada bih te videla doteranog , u odelu ,sa leptir masnom oko vrata i ulastenim cipelama. Znala sam koliko te sve to nervira , a ipak sam potajno uzivala sto si i ti ponesto morao istrpeti. Nikada zavist nisam osecala. Nista mi nije nedostajalo. Imala sam materinu , ocevu i tvoju ljubav.Gospa Julijana mi se retko obracala , a grof je uvek prema meni bio nezan,  blagonaklon i darezljiv. Secas li se kako je pamtio moje rodjendane i iz varosi mi lepe poklone donosio ? Najdrazi mi je bio muzicka kutija , ona drvena , izrezbarena , koju je doneo iz Beca specijalno za mene. Bila sam omadjinjana njenim intarzijama, malom bravicom, malim kljucem koji je otvarao poklopac ispod kojeg se skrivala, na malenoj okrugloj bini, prelepa , porcelanska balerina sa rukama visoko iznad glave i jednom nogom u kolenu savijenom, pa se okretala , okretala sve dok muzika ne bi prestala da svira. Ne znam zasto , ali majka nikako nije volela tu muzicku kutiju. Ona , koja se nikada ni na sta nije zalila , govorila je kako je od te muzike glava zaboli i u usima zasumi.

 Ne mogu ti reci zasto sam zaista otisla. Znam da na to mislis i pitas se, mozda jos i danas. Ako bih ti poverila tajnu koju sam sa sobom ponela , unistila bih sva lepa secanja i misli koje nas danas povezuju. Jer poznavala sam te kao sto poznajem sebe. Dovoljno je da ti kazem da sam otisla zato sto sam te volela. Ali to si i onomad znao.

Nije mi se svidjalo tvoje momcenje. Ne znam kome si prkosio , ali najvise si mene povredjivao, to ti sada , posle svih ovih godina , mogu priznati.Kockao si se , pio i bludnicio , pa onda tresten pijan po noci lipicanere jahao i ispustao krike koji su nam svima krv u zilama ledili. Ja bih tada u svojoj postelji tiho plakala , otac bi odmahivao glavom, a majka se molila pred ikonom Bogorodice. Culi bismo gnevne grofove psovke , gospa  Julijanine jauke , uzurbane korake posluge , i kada bi se , hvala Bogu , naposletku sve stisalo , samo bi nas rzanje konja i udaranje kopita po drvenim ogradama u ergeli secalo na noc u kojoj si hulio na Gospoda. Pitala bih te otkud taj bes , a ti si mi odgovarao kako ne bih razumela. I uvek si me dugo , dugo gledao u oci pre nego sto bi mi odgovorio, pogledom koji me je plasio, demonskom iskrom u tamnom oku sto je u sebi krilo zivi oganj. Znam da si me voleo kao sto sam ja volela tebe. Slutim da si to cinio iz prkosa , a ne iz obesti , od tuge , a ne od radosti, jer nisam mogla tebi pripasti. Da li je tako bilo , moj Dimitrije?

U ovim godinama jasno mi je koliko je ovaj svet varljiv  i kako je malo onoga sto izvan srca nosimo.  Ja sam u svom srcu ponela ravnicu , tu nepreglednu , napacenu paorsku zemlju , veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu , i tebe , malenu mrlju u beskraju , mrlju u okju je utekao citav moj univerzum. Mucila me je proslost, ali i buducnost koja me je pred razna iskusenja stavljala. I svi putevi na koje sam odlazila bili su umorni od mog , vec bezizraznog , lika i tereta koji sam sa sobom nosila. Bilo je tesko ziveti  medju ljudima koji su mislili da su srecni , a jos teze medju onima koji su upoznali nesrecu. Ja sam poznavala i jedne i druge. A sada , vec ostarela , sve sam bliza sustini.