U senci platana

Greh 2/2

Pamtim taj dan bolje nego sve one pre i posle njega. Iskrala sam se iz kuce . Na izlasku sa imanja , kraj velike gvozdene kapije ,ciji kraj nikada nismo mogli dosegnuti rukama,  okrenula sam se i sirokim pogledom obuhvatila sve sto sam mogla : kastel, predivne zelene  leje vase gospodske  baste, ergelu s desne strane kastela iz koje se , tu i tamo ,culo tiho rzanje konja, nas siroki platan , rumeno nebo nad ravnicom i mesec koji je pruzao svoje ruke ka suncu.Pamtim tu divnu letnju noc u kojoj su mirisali vino iz Tokaja , svadbarsko pecenje i mamine krancle koje je danima pre toga besomucno mesila. Bila sam beskrajno tuzna , moj Dimitrije, telo mi je bilo tromo od bola i jedva sam sprecavala suze da poteknu.Na zeleznickoj stanici , dok sam u zoru cekala voz , na peronu sam  gledala Ciganku kako sedi na zemlji sa odojcetom u rukama i doji ga, dok se njena grandiozna , ispruzena noga , sa spletom plavih vena i prekrivena modricama , presijava na jutarnjem suncu.Eto sta pamtim , Dimitrije , od tog dana kada sam otisla.

Napustila sam vase imanje zaraslo u puste zelje , lazi i ljubav. Osecala sam neopisiv strah i zadrzavala dah pre svakog koraka koji me je od doma udaljavao.Znala sam da niko nece primetiti moj odlazak jer se te noci do jutra pilo i slavilo. Grof Jovan Fister zenio je sina jedinca ! Kakvo je to slavlje bilo , moj Dimitrije !Brojala sam karuce okicene cvecem , svilenim peskirima i belim kosuljama, koje su u kastel pristizale sa mladinim zvanicama. Videla sam Nataliju, nasmejanih ociju , u beloj , cipkanoj vencanici sa vencem teskih, zlatnih dukata na grudima kako ti radosno pruza ruku dok silazi sa karuca. Videla sam tebem , ozbiljnog lica , kako joj svoju ruku pruzas i osecala kao da si pruzio ruku ka mom srcu i iscupao ga. Grofica Julijana je tog dana bila posebno lepa, i kao nikada pre , njeno lice sijalo je od zadovoljstva i ponosa. A grof... on je , cini mi se , bio najzadovoljniji. Sa posebnim uzivanjem je gladio svoje negovane , crne brkove dok mu je na licu neprestano titrao siroki osmeh. I moja majka je bila nasmejana iako joj je iz ociju sipala tuga, pa se nekako sva usplahirila i rastrcala po citavom imanju. Secam se da te je u jednom trenutku uzela za ruke i poljubila ih , a ti si joj podigao glavu , poljubio u oba obraza  a potom je podigao sa zemlje i zavrteo. Ni tada glasa nije pustila , samo je suzama dozvolila da poteknu. Znam da si me video kako stojim i posmatram tvoje svatove u senci platana , znam da si osetio moj bol , kao sto sam ja namirisala tvoju tugu. Bilo je to vrelo leto. Guske su se razletele sokakom , lipicaneri su halapljivo pili vodu iz metalnih kofa, muve zunzare su letele ukrug kao pomahnitale , a obirosi i tamburasi gasili su zedj litrima vina koje je grof cak iz Tokaja u kastel dopremio. 

Citavu noc je samoca u mojoj dusi prebirala po brojanici odrasutih nebeskih zvezda. Znala sam da ne mogu ostati. Ne bih podnela blizinu tvoje neveste. Najgore od svega je sto je to i moja mater znala, ali ni tada rec nije izustila. Prepoznala sam njen pogled pun straha , bola , nedorecenosti , ali i precutnog razumevanja. Jer ona je znala sta je ljubav. Znam da sam joj svojim odlaskom slomila vec napuklo srce. Iako sam joj redovno pisala , a ona mi na pisama odgovarala, tek pred kraj zivota je potvrdila moje slutnje u koje se upleo strah. Dobro je sto sam otisla , Dimitrije , nisi ti kriv.

Nadam se da si mi oprostio sto ti vencanje nisam cestitala i u svadbarskom kolu igrala. Kada si mi rekao da je grof nameran i odlucan u zelji da te ozeni Natalijom Bozic , cerkom zupanijskog advokata , uglednom devojkom iz stare , poznate aristokratske familije , ni rec nisam rekla. Znam da ti je bilo tesko da na taj brak pristanes , ali sta si drugo mogao ? Grof bi te razbastinio i ti bi skoncao kao propalica. Razumela sam to , moj Dimitrije, iako sam se duboko u dusi svojoj pitala zasto ljubav nema pravo na borbu. Zar nismo mogli odbaciti moralne stege i ucene , poslati dovraga sav taj lazni aristokratski sjaj , pruziti jedno drugome ruke i otisnuti se nekud u beli svet sa koferom svoje ljubavi , pa sta nam Bog da... I odmah bih sebe korila zbog tih budalastih , romanticnih , devojackih mastarija, jer sam dobro znala da svet nije tako ukrojen i da u njemu vladaju pravila kojima se i najjaci moraju pokoriti. Sada znam da to nikako nismo mogli ni smeli uciniti . Nisi ti kriv , Dimitrije.

Uvek cu biti zahvalna grofu sto je dozvolio da se i ja sa tobom u kastelu skolujem. Mnogo su mi koristila znanja kojima me je ucitelj Luka Njezic naucio.  Cak i kada si se ti durio i nevoljno pamtio lekcije iz pravopisa, zemljopisa, matematike , nemackog jezika i knjizevnosti , ja sam sa radoscu slusala i ucila za oboje. O , i  te kako mi je koristilo to znanje, moj Dimitrije.  Ko zna gde bih i kako bih bez njega zavrsila. Jer , znanje mi je omogucilo beg u zaborav. 

Decak kakav si bio jos zivi u mom srcu. I zivece dok bude kucalo. Nezan , ranjiv , pun saosecanja , decak koji se , kako sam posle cula , kasnije pretvorio u gnevnog coveka izjedenog patnjom. Svih ovih dugih godina , usamljenih godina , mislila sam da ja imam pravo na gnev. Na prkos. I nekako , izazivala sam sudbinu ne bih li nekako nadmudrila sadasnjost koja me je iznurivala. Nebrojano puta sam pokusavala da ti napisem pismo.Nikada ne bih uspela da ga zavrsim jer nikako nisam mogla sagledati kraj , kraj ove nemoguce ljubavi, ovog nepostojanog zivota koji sam sebi stvarala u tudjini. U svakoj zori sam videla tvoje oci , osmeh u svakom sutonu , suzu u svakoj rosi.  Kako su godine prolazile , tuga je bivala sve tisa. Nezno me je opominjala da ne zaboravim. Da se ne prepustim . A tako sam , cinilo mi se , lako mogla odbaciti sve cari lagodnog zivota, one cari o kojima su mastale gospodjice mojih godina citajuci romane Dzejn Ostin i uzdisuci zajedno sa Anom...

Ti si umeo lepo da pricas , Dimitrije. Posebno konjima, onda kada bi mislio da te niko sem njih ne cuje. Ali ja sam te cula. Cula sam te svaki put kada si im govorio koliko sam lepa i kako me volis , nista manje , koliko se divis mom stasu kao sto se divis njihovim snaznim sapima , i kako bi voleo da me odvedes negde daleko , daleko u svet... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati  da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam , DImitrije. Nisi ti kriv.

Necu ti pisati o godinama koje su prohujale . Zivot mi nije bio lak , ni tezak. Mozda pomalo neobican. Verovatno se pitas jesam li se udala , imam li decu , mozda unucad. Nemam , Dimitrije. Nikada se pred Bogom nisam zavetovala, a sada je , po svoj prilici , kasno, slozices se. Elem , ovo pismo ti ne pisem slucajno , vec sa namerom i zeljom.  Verujem da si to vec na pocetku shvatio. Potreban mi je tvoj blagoslov , DImitrije. Zbog cega i kakav , u pismu ti to ne mogu reci. Molim Boga da si dobrog zdravlja i rad da mi zelju ispunis. Saljem ti u pismu svoju adresu i nadam se da ces moci da dodjes. Ja sam odvec slaba da bih toliki put prevalila , a ne znam ni da li bih imala snage da se vratim na imanje Fisterovih, cak i da me zdravlje dobro sluzi. 

Ostaj mi zdravo , a ja cu te cekati.

                                                                                                                           Tvoja Ana