Tamo Negde U Visinama

oplakujem sebe

I često tako oplakujem sebe. Trazim mesto pod ovim nebom... ali uzalud koračam putem tuge... ljudi prolaze i gledaju me onako uplakanu i smrznutu pitajuci se sta ovo maleno dete radi u kasne sate na ulicama ovog pustog grada kojeg je sneg pokrio... Zivotne note vode me stazama mraka,a nijedne zvezde na nebu da mi ulije nadu za bolje sutra... Tako smrznuta i ukočena dok zima reže,usne pucaju i krv polako kaplje niz njih a srce? Ono je poput parčeta zguzvanog papira,poput zivota . Zivot je knjiga preputa prašnjavih i zaboravljenih strana bez broja koje niko ne čita niti je procitao... Kuda me vode te hladne i mracne ulice? Kojom novom stazom bola koračam i gde li kraj niti bola koja se za mene prilepila poput sene?