Razgovori Sa Duhom

Ko sam ja?

Necu se vracati natrag. Nikada. Ni ponekad. Ne u mislima. Ne ni koracima. Ne nikako. Idem napred. Gledacu svet uzdignute glave.
Nekad. Sad. Zauvek.
Ne nista me nece vratiti nazad.
Nema razloga.
Bezim.
Nekud.
Svuda.
Ponekad.
Mrzis me.
Ja tebe ne mrzim.
Ne znas me.
Ja tebe znam.
Ti si ja.
Ja sam ja.
Ja sam ti.
Ja sam svako.
I nisam niko.
Shvati me...

Ne znam kome cu verovati, za koga se boriti i koga braniti u buducnosti.
Ja znam da cu biti tu, gde me mozes pronaci. Uvek sam na istom mestu. U istom odelu, sa istim ljudima. Ako se vratis da me prepoznas. Da shvatis da sam to ja. Da se setis svega. Da ne zaboravis. Kisna jutra. Suncane dane. Sjajne noci. Da ne zaboravis na nas. Ti si moj duh, pojavis se, nestanes.
"Ne treba ti puno ljudi u zivotu, samo jedan iskren."
govorio si, zar ne?
Ah zaboravljas duse, koliko si me naucio. Koliko si mi pomogao. Rekao si mnogo,  a opet tako malo.
Sudjeni smo. Nasi susreti, izdaje. Sve je sudjeno. A kakvi bi bili mi kada bi bezali od sudbine. Zato si ti duh. A ja samo covek. Zato ja cekam, a ti nestajes. Suze su tekle za tobom i prestale. Smesim se. Nema te. Ali to je poenta. Jer kada bi bio tu, kako bih te cekala?
"Obrisi proslost, proslost ne postoji. Juce se nije dogodilo."
Rekao si to, secas se. Ali ako nije bilo juce i proslost ne postoji, od kud te znam? Odakle dolazis? Ko si ti? I najvaznije ko sam onda ja?
Zaboravljas ti da samo sam te ja volela.
Zaboravljam ja da samo sam tebe volela.
Zaboravljamo da smo postojali samo jedno za drugo.
Mnogo smo zaboravili, moj duse. Mnogo smo se trudili da zaboravimo. Ne, ne to je pogresno bilo. Ali kako bi mi mogli znati sta je pogresno...