Razgovori Sa Duhom

Bekstvo

Trcim i borim se za dah.
Bezim satima.
Cujem ih, odmaknem a onda opet me stizu. Mogu ih osetiti kad su mi zapetama. Plasim se.
Po prvi put osecam da strah kola mojim venama.
Osecam kako mi bol pulaira unutar glave.
Zapinjem za nesto i padam.
Padam satima.
Peku me izdajnicke suze u ocima. Polako mi klize niz obraze u toplim potocicima.
Jednostavno bih se odmorila samo malo.
Bol popusta ali samo malo.
Volela bih da odustanem da se predam.
Ali me strah sprecava.
I zato nastavljam da trcim.
Besciljno.
Beznadezno.
U susret mom ponoru.
Spasices me, neces li?
Upucujem ti molitve.
No, nema tvojih ociju.
Nema tog osmeha.
Nebo je tmurno.
Izdajem te.
Odustajem.
Predajem se tim divljim zverima.
Prozdrace me.
Iskidace moju kozu.
A ja te necu zvati u pomoc.
I gde je sada tvoj spas duse?
Da li ce tvoje vreme zaleciti ove rane.
Rane na dusi.
Nebo je tmurno.
Moja snaga jenjava.
Moja vera nestaje.
Ja nepostojim.
A tebe nema.
Dusa je pukla, moj duse.
Zacelo ti nikad vise neces biti moj.
I bol nastaje iznova.
Koraci blede.
Sama sam.
Ja i mnogo krvi.
I mogu se zakleti da te vidim sada.
Usred beline tvoj lik.
Oh, jasno je.
Ti nisi vise duh.
Sada si andjeo.
Uzimas me u narucje.
Znam sada sam na sigurnom.
Osecam tvoj zagrljaj.
I nestajem u crnilu koje me guta.