Šifra "Nemoguća"

Buđenje

Hladno mi je.
Otvaram oči.
Gledam oko sebe. Čudi me da su roletne podignute. To ne liči na mene.
Iznad mene je plafon, pomera se. Ne Miljana ne pomera se plafon već si se ti sinoć odvalila od alkohola.
Ne, nisam.
Sinoć sam bila kod kuće. Ne. Mislim da nisam bila kod kuće. Pa gde sam onda bila?
Seti se. Seti se. Seti se.
Ne vredi. Ništa.
Kroz glavu su mi prolazile slike šta sam tog dana uopšte radila. Da sećam se.
Pa naravno, juče je bio moj rođendan. Šesnaest. Jebote, imam šesnaest godina. Kad pre.
U glavi i dalje vrtim film šta se dogodilo. Juče je bio 17. april. Danas je znači osamnaesti. Dobro. Krenula sam u školu. Išla sam sa Emilijom do ulaza u gimnaziju. Ona je otišla u kabinet za hemiju, a ja u učionicu na predavanje iz geografije.
Moji najbolji prijatelji su me posle škole iznenadili. Da, naravno. Odveli su me do kafića i čestitali mi rođendan.
Okej, Miljana. Ali šta je posle bilo?
Ne sećam se torte. Mislim da definitivno nisam duvala svećice.
I dalje sam u glavi smišljala scenario za ono što je moglo da se desi. Bila sam sigurna da sam se toliko napila da sam zaboravila veći deo dana.
Trgla sam se i prestala sam da razmišljam. Vreme je bilo da nešto uradim. Želela sam da pozovem Emiliju da je pitam šta se dođavola sinoć dogodilo, da li sam uradila neku glupu stvar? Konačno sam odlučila da ustanem.
Ali nisam mogla. Leva ruka mi je bila paralizovana. Šta se događa? Ne osećam levu ruku. Počinjem da panicim. Da li da pozovem mamu? Ne, ona radi subotom. Tata je na službenom putu.
Dozivam ih iako znam da nisu tu.
Smiri se.
Sve je u redu. To je samo grč verovatno.
Tešila sam samu sebe dok me je hladan znoj oblivao. Jedini u kući je bio moj mačor. Došao je do mene. Skočio je na krevet. O Pepi, samo mi ti možeš pomoći. U kakva sam se govna uvalila i zašto mi se ovo događa.
I dalje ne osećam ruku. Na noćnom stočiću sam opazila čašu vode i belu tableticu. Ko je to ovde stavio?
Zašto? Možda je mama ostavila. Možda sam u toku noći ustala i žalila se mami na bolove u ruci,pa mi je sada ostavila lek.
Dosta nagađanja popicu ga.
Istina je da sam se jedva odmakla od kreveta kako bih ga dohvatila ali uspela sam.
Popila sam ga i lek deluje. Moja ruka je počela prvo da trne, a onda se polako vraćala u normalu.
Mogla sam da odahnem da kratko.
Ustala sam i hodala sam poprilično normalno. Stala sam ispred ogledala.
Malo mi je laknulo kada sam videla da izgledam normalno. Nosila sam iste farmerke od juče, istu majicu. Kosa mi je izgledala isto, puštena srednje duga kosa sa po kojim svetlim pramenom. Možda je izgledala malo razbaruseno. Približila sam se ogledalu. Neverovatno, puder izgleda kao da sam ga sad stavila,a i maskara. Nisam smrdela na alkohol, čak štaviše i dalje se osećao parfem. Baš čudno.
Razmišljala sam kako je moguće da se onda ničeg ne sećam ako nisam ništa popila.
Počinjem da brinem. Moj telefon je na krevetu. Bio je sve vreme pored mene pa sam odlučila da ga uzmem i okrenem Emiliju.
Otključala sam telefon, bilo je ravno 10.00h. Dok je mobilni zvonio obratila sam više pažnju na moju sobu. Iz ormana je virila trenerka, na belom tepihu su se videle dlake mog mačka, a prozor je bio skroz otvoren. Pa da, zato mi je i bilo hladno. Činilo se kao da duva blag vetric. Prišla sam prozoru kada se Emilija javila.
"Halo. " - rekla je poprilično tihim glasom,pomalo uspavanim.
" Ema, jesam li te probudila? "-upitah.
"Ma daj, nije ni važno, i ovako je subota bolje će mi biti da se probudim ranije nego inače i iskoristim dan".
"A pa da..."-sapnula sam.
"Nego reci što si me zvala".
"Vidi, nisam sigurna da znam šta se sinoć desilo, pa zbog toga, kako da ti kažem, moraš detaljno da mi objasnis sve sto se izdogadjalo. Budi nemilosrdna ako treba, šta god da sam uradila, koliko god ružno bilo, reci mi i podnecu. "-nisam sigurna kojim tonom sam to rekla. Po glasu je mogla da vidi da sam uznemirena.
" Miljana, o čemu pričaš ti? Otišla si do wc-a da popravis šminku, a onda si nestala. Zapravo, poslala si nam poruku da si morala pod hitno da odeš. I to je to. Pretpostavili smo da ti se tata vratio na tvoj rođendan sa službenog puta pa si zato otišla. Ma daj, nije valjda da su te tvoji roditelji napili pa se zato ne sećaš. Baš si blesava. "-čula sam je kako se cereka. Kroz prozor sam obratila pažnju na ulaz u dvorište. Tatinog auta nije bilo. Mogla sam da nastavim da zapitkujem Emiliju kako je tako sigurna da me je tata pozvao i da sam zbog njega otišla, ali onda bi se ona zabrinula i pokušavala bi sa mnom da traži odgovore na to gde sam zaista bila i šta se dogodilo sinoć. Umesto toga odgovorila sam:
''A pa da. Sećam se sad. Bože potpuno sam pogubljena ovo jutro. Idem da popijem čašu vode, zovem te kasnije "odgovorih zustro i prekidoh slušalicu.
Naslonila sam se na prozor i posmatrala jednu od najstarijih ulica Dorcola. Sve je bilo mirno, ali moja savest ne.
Ruka mi je na trenutak zadrhtala. Plašila sam se. Pokušavala sam da masiram ruku kako bih stimulusala rad krvi. Pritiskala sam deo po deo.
A onda sam osetila nešto.
Malu izbocinu nekoliko centimetara iznad lakta. Bila je spljostena.
Približila sam se ogledalu i bolje pogledala. Tada je srce počelo brže da mi lupa, a moje usne da drhte. Ispod moje kože nalazilo se nešto što je ličilo na mikročip. Ocrtavalo se u vidu pravougaonika. Kada sam dotakla, nije me čak ni bolelo,ali moje oči su se ispunile suzama i najgrozniji strahovi su obuzimali moje misli.